BEGIN:VCALENDAR
VERSION:2.0
PRODID:-//St. Luke - ECPv6.16.3//NONSGML v1.0//EN
CALSCALE:GREGORIAN
METHOD:PUBLISH
X-ORIGINAL-URL:https://serbianchurchdc.org
X-WR-CALDESC:Events for St. Luke
REFRESH-INTERVAL;VALUE=DURATION:PT1H
X-Robots-Tag:noindex
X-PUBLISHED-TTL:PT1H
BEGIN:VTIMEZONE
TZID:America/New_York
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20260308T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20261101T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20270314T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20271107T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20280312T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20281105T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20290311T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20291104T060000
END:STANDARD
BEGIN:DAYLIGHT
TZOFFSETFROM:-0500
TZOFFSETTO:-0400
TZNAME:EDT
DTSTART:20300310T070000
END:DAYLIGHT
BEGIN:STANDARD
TZOFFSETFROM:-0400
TZOFFSETTO:-0500
TZNAME:EST
DTSTART:20301103T060000
END:STANDARD
END:VTIMEZONE
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20271225T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20271225T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T045006Z
LAST-MODIFIED:20251220T212608Z
UID:10000876-1829754000-1829757600@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Vespers +++ Вечерње
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/vespers-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-10/2027-12-25/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-final.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20271226
DTEND;VALUE=DATE:20271227
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T043842Z
LAST-MODIFIED:20251220T212538Z
UID:10000731-1829779200-1829865599@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Saint Herman of Alaska +++ Свети Герман Аљаски
DESCRIPTION:SAINT HERMAN OF ALASKA\n  \nA spiritual mission was organized in 1793\, made up of monks of the Valaam Monastery. They were sent to preach the Word of God to the native inhabitants of northwestern America\, who only ten years before had come under the sovereignty of Russia. Saint Herman was among the members of this Mission. \nSaint Herman came from a family of merchants of Serpukhov\, a city of the Moscow Diocese. His name before he was tonsured\, and his family name are not known. (The monastic name is given when a monk takes his vows). He had a great zeal for piety from youth\, and at sixteen he entered monastic life. (This was in 1772\, if we assume that Herman was born in 1756\, although sometimes 1760 is given as the date of his birth.) First he entered the Trinity-Sergius Hermitage which was located near the Gulf of Finland on the Peterhof Road\, about 15 versts (about 10 miles) from Saint Petersburg. \nMiraculous Healing \nAt the Saint Sergius Hermitage there occurred the following incident to Father Herman. On the right side of his throat under his chin there appeared an abscess. The swelling grew rapidly\, disfiguring his face. It became difficult for him to swallow\, and the odor was unbearable. In this critical condition Father Herman awaited death. He did not appeal to a physician of this world\, but locking his cell he fell before an icon of the Mother of God. With fervent tears he prayed\, asking of Her that he might be healed. He prayed the whole night. Then he took a wet towel and with it wiped the face of the Most Holy Mother\, and with this towel he covered the swelling. He continued to pray with tears until he fell asleep from sheer exhaustion on the floor. In a dream he saw the Virgin Mary healing him. \nWhen Herman awoke in the morning\, he found to his great surprise that he was fully healed. The swelling had disappeared\, even though the abscess had not broken through\, leaving behind but a small mark as though a reminder of the miracle. Physicians to whom this healing was described did not believe it\, arguing that it was necessary for the abscess to have either broken through of its own accord or to have been cut open. But the words of the physicians were the words of human experience\, for where the grace of God operates there the order of nature is overcome. Such occurrences humble human reason under the strong hand of God’s Mercy. \nLife at Valaam \nFor five or six years Father Herman continued to live in the Saint Sergius Hermitage\, and then he transferred to the Valaam Monastery\, which was widely scattered on the large islands in the waters of the great Lake Ladoga. He came to love the Valaam haven with all his soul\, as he came to love its unforgettable Superior\, the pious Elder Nazarius\, and all the brethren. He wrote to Father Nazarius later from America\, “Your fatherly goodness to me\, humble one\, will be erased out of my heart neither by the terrible\, unpassable Siberian lands\, nor by the dark forests. Nor will it be wiped out by the swift flow of the great rivers; nor will the awful ocean quench these feelings. In my mind I imagine my beloved Valaam\, looking to it beyond the great ocean.” He praised the Elder Nazarius in his letters as\, “the most reverend\, and my beloved father\,” and the brethren of Valaam he called\, “my beloved and dearest.” The place where he lived in America\, deserted Spruce Island\, he called “New Valaam.” And as we can see\, he always remained in spiritual contact with his spiritual homeland\, for as late as 1823\, that is after thirty years of his life within the borders of America\, he wrote letters to the successor of Father Nazarius\, the lgumen Innocent. \nFather Barlaam\, later lgumen of Valaam\, and a contemporary of Father Herman\, who accepted his tonsure from Father Nazarius\, wrote thus of the life of Father Herman. \n“Father Herman went through the various obediences here\, and being ‘well disposed toward every thing’ was in the course of events sent to Serdobol to oversee there the work of quarrying marble. The Brothers loved Father Herman\, and awaited impatiently his return to the cloisters from Serdobol. Recognizing the zeal of the young hermit the wise elder\, Father Nazarius\, released him to take abode in the wilderness. This wilderness was in the deep forest about a mile from the cloister: to this day this place has retained the name ‘Herman’s.’ On holy days\, Father Herman returned to the monastery from the wilderness. Then it was that at Little Vespers he would stand in the choir and sing in his pleasant tenor the responses with the brethren from the Canon\, ‘O Sweetest Jesus\, save us sinners. Most Holy Theotokos\, Save us\,’ and tears would fall like hail from his eyes.” \nThe First Mission to America \nIn the second half of the 18th century the borders of Holy Russia expanded to the north. In those years Russian merchants discovered the Aleutian Islands which formed in the Pacific Ocean a chain from the eastern shores of Kamchatka to the western shores of North America. With the opening of these islands there was revealed the sacred necessity to illumine with the light of the Gospel the native inhabitants. With the blessing of the Holy Synod\, Metropolitan Gabriel gave to the Elder Nazarius the task of selecting capable persons from the brethern of Valaam for this holy endeavor. Ten men were selected\, and among them was Father Herman. The chosen men left Valaam for the place of their great appointment in 1793. (The members of this historical mission were: Archimandrite Joseph (Bolotoff); the hieromonks Juvenal\, Macarius\, Athanasius\, Stephan\, and Nectarius; hierodeacons Nectarius and Stephen; and the monks Joasaph and Herman.) \nAs a result of the holy zeal of the preachers the light of the evangelic sermon quickly poured out among the sons of Russia\, and several thousand pagans accepted Christianity. A school for the education of newly-baptized children was organized\, and a church was built at the place where the missionaries lived. But by the inscrutable providence of God the general progress of the mission was unsatisfactory. After five years of very productive labor\, Archimandrite Joasaph\, who had just been elevated to the rank of bishop\, was drowned with his party. (This occurred on the Pacific Ocean between Kamchatka and the Aleutian Islands. The ship\, Phoenix\, one of the first sea-going ships built in Alaska\, sailed from Okhotsk carrying the first Bishop for the American Mission and his party. The Phoenix was caught in one of the many storms which periodically sweep the northern Pacific\, and the ship and all hands perished together with Bishop Joasaph and his party.) Before this the zealous Hieromonk Juvenal was granted the martyr’s crown. The others died one after another until in the end only Father Herman remained. The Lord permitted him to labor longer than any of his brethren in the apostolic task of enlightening the Aleutians. \nThe New Valaam — Spruce Island \nIn America\, Father Herman chose as his place of habitation Spruce Island\, which he called New Valaam. This island is separated by a strait about a mile and a quarter wide from Kodiak Island on which had been built a wooden monastery for the residence of the members of the mission\, and a wooden church dedicated to the Resurrection of the Savior. (New Valaam was named for Valaam on Lake Ladoga\, the monastery from which Father Herman came to America. It is interesting to note that Valaam is also located on an island\, although\, this island is in a fresh water lake\, whereas\, Spruce Island is on the Pacific Ocean\, although near other islands and the Alaskan mainland.) \nSpruce Island is not large\, and is almost completely covered by a forest. Almost through its middle a small brook flows to the sea. Herman selected this picturesque island for the location of his hermitage. He dug a cave out of the ground with his own hands\, and in it he lived his first full summer. For winter there was built for him a cell near the cave\, in which he lived until his death. The cave was converted by him into a place for his burial. A wooden chapel\, and a wooden house to be used as a schoolhouse and a guest house were built not too distant from his cell. A garden was laid out in front of his cell. For more than forty years Father Herman lived here. \nFather Herman’s Way of Life \nFather Herman himself spaded the garden\, planted potatoes and cabbage and various vegetables in it. For winter\, he preserved mushrooms\, salting or drying them. The salt was obtained by him from ocean water. It is said that a wicker basket in which the Elder carried seaweed from the shore\, was so large that it was difficult for one person to carry. The seaweed was used for fertilizing the soil. But to the astonishment of all\, Father Herman carried a basket filled with seaweed for a long distance without any help at all. By chance his disciple\, Gerasim\, saw him one winter night carrying a large log which normally would be carried by four men; and he was bare footed. Thus worked the Elder\, and everything that he acquired as a result of his immeasurable labors was used for the feeding and clothing of orphans and also for books for his students. \nHis clothes were the same for winter as for summer. He did not wear a shirt; instead he wore a smock of deer skin\, which he did not take off for several years at a time\, nor did he change it\, so that the fur in it was completely worn away\, and the leather became glossy. Then there were his boots or shoes\, cassock (podrasnik)\, an ancient and faded out cassock (riasa) full of patchwork\, and his headdress (klobuk). He went everywhere in these clothes\, and at all times; in the rain\, in snowstorms\, and during the coldest freezing weather. In this\, Father Herman followed the example of many Eastern Ascetic Fathers and Monks who showed the greatest concern for the welfare and needs of others. Yet\, they themselves wore the oldest possible clothes to show their great humility before God\, and their detachment from worldly things. \nA small bench covered with a time-worn deerskin served as Father Herman’s bed. He used two bricks for a pillow; these were hidden from visitors by a skin or a shirt. There was no blanket. Instead\, he covered himself with a wooden board which lay on the stove. This board Father Herman himself called his blanket\, and he willed that it be used to cover his remains; it was as long as he was tall. “During my stay in the cell of Father Herman\,” writes the creole Constantine Larionov\, “I\, a sinner\, sat on his ‘blanket’-and I consider this the acme of my fortune!” (‘creole’ is the name by which the Russians referred to the children of mixed marriages of native Indians of Alaska\, Eskimo and Aleuts with Russians.) \nOn the occasions when Father Herman was the guest of administrators of the American Company and in the course of their soul-saving talks he sat up with them until midnight. He never spent the night with them\, but regardless of the weather he always returned to his hermitage. If for some extraordinary reason it was necessary for him to spend the night away from his cell\, then in the morning the bed which had been prepared for him would be found untouched; the Elder not having slept at all. The same was true in his hermitage where having spent the night in talks\, he never rested. \nThe Elder ate very little. As a guest\, he scarcely tasted the food\, and remained without dinner. In his cell his dinner consisted of a very small portion of a small fish or some vegetables. His body\, emaciated as a result of his labors\, his vigils\, and fasting\, was crushed by chains which weighed about sixteen pounds. These chains are kept to this day in the chapel. Telling of these deeds of Father Herman\, his disciple\, the Aleut Ignaty Aligyaga\, added\, “Yes\, Apa led a very hard life\, and no one can imitate his life!” (The Aleutian word “Apa” means Elder or grandfather\, and it is a name indicative of the great affection in which he was held). \nOur writing of the incidents in the life of the Elder deal\, so to speak\, with the external aspects of his labor. “His most important works\,” says the Bishop Peter\, “were his exercises in spiritual endeavor in his isolated cell where no one saw him\, but outside the cell they heard him singing and celebrating services to God according to the monastic rule.” This witness of the Bishop is supported by the following answers of Father Herman\, himself: “How do you manage to live alone in the forest\, Father Herman? Don’t you ever become lonesome?” He answered\, “No I am not there alone! God is here\, as God is everywhere. The Holy Angels are there. With whom is it better to talk\, with people\, or with Angels? Most certainly with Angels.” \nFather Herman and the Native Alaskans \nThe way in which Father Herman looked upon the natives of America\, how he understood his own relations with them\, and how he was concerned for their needs he expressed himself in one of his letters to the former administrator of the colony\, Simeon Yanovsky. He wrote\, “Our Creator granted to our beloved homeland this land which like a newly-born babe does not yet have the strength for knowledge or understanding. It requires not only protection\, because of its infantile weakness and impotence\, but also his sustenance. Even for this it does not yet have the ability to make an appeal on its own behalf. And since the welfare of this nation by the Providence of God\, it is not known for how long\, is dependent on and has been entrusted into the hands of the Russian government which has now been given into your own power\, therefore I\, the most humble servant of these people\, and their nurse (nyanka) stand before you in their behalf\, write this petition with tears of blood. Be our Father and our Protector. Certainly we do not know how to be eloquent\, so with an inarticulate infant’s tongue we say: Wipe away the tears of the defenseless orphans\, cool the hearts melting away in the fire of sorrow. Help us to know what consolation means.” \nThe Elder acted the way he felt. He always interceded before the governors on behalf of those who had transgressed. He defended those who had been offended. He helped those who were in need with whatever means he had available. The Aleuts\, men\, women and children\, often visited him. Some asked for advice\, others complained of oppression\, others sought out defense\, and still others desired help. Each one received the greatest possible satisfaction from the Elder. He discussed their mutual difficulties\, and he tried to settle these peacefully. He was especially concerned about reestablishing understanding in families. If he did not succeed in reconciling a husband and wife\, the Elder prevailed upon them to separate temporarily. The need for such a procedure he explained thus\, “it is better to let them live apart\, or believe me\, it can be terrible if they are not separated. There have been incidents when a husband killed his wife\, or when a wife destroyed her husband.” \nFather Herman especially loved children. He made large quantities of biscuits for them\, and he baked cookies (krendelki) for them; and the children were fond of the Elder. Father Herman’s love for the Aleuts reached the point of self-denial. \nAn Epidemic Strikes \nA ship from the United States brought to Sitka Island\, and from there to Kodiak Island\, a contagious disease\, a fatal illness. It began with a fever\, a heavy cold\, and difficult respiration\, and it ended with chills; in three days the victim died. On the island there was neither a doctor nor medicine. The illness spread rapidly through the village\, and then throughout the nearby areas. The disease affected all\, even infants. The fatalities were so great that for three days there was no one to dig graves\, and the bodies remained unburied. An eyewitness said\, “I cannot imagine anything more tragic and horrible than the sight which struck me when I visited an Aleutian ‘Kazhim’. This was a large building\, or barracks\, with dividing sections\, in which the Aleuts lived with their families; it contained about 100 people. Here some had died\, their cold bodies lay near the living; others were dying; there were groans and weeping which tore at one’s soul.” \n“I saw mothers over whose bodies cold in death crawled a hungry child\, crying and searching in vain for its food…My heart was bursting with compassion! It seemed that if anyone could paint with a worthy brush the full horror of this tragic scene\, that he would have successfully aroused fear of death in the most embittered heart.” Father Herman\, during this terrible sickness which lasted a whole month\, gradually dying out towards the end\, visited the sick\, never tiring. He admonished them in their fear\, prayed\, brought them to penance\, or prepared them for death. He never spared himself. \nFather Herman as a Spiritual Teacher \nThe Elder was concerned in particular for the moral growth of the Aleuts. With this end in mind a school was built for children-the orphans of the Aleuts. He himself taught them the Law of God and church music. For this same purpose he gathered the Aleuts on Sunday and Holy Days for prayer in the chapel near his cell. Here his disciple read the Hours and the various prayers while the Elder himself read the Epistle and Gospel. He also preached to them. His students sang\, and they sang very well. The Aleuts loved to hear his sermons\, gathering around him in large numbers. The Elder’s talks were captivating\, and his listeners were moved by their wonderous power. He himself writes of one example of the beneficial results of his words. \n“Glory to the holy destinies of the Merciful God! He has shown me now through his unfathomable Providence a new occurrence which I\, who have lived here for twenty years had never seen before on Kodiak\,” he wrote. “Recently after Easter\, a young girl about twenty years of age who knows Russian well\, came to me. Having heard of the Incarnation of the Son of God and of Eternal Life\, she became so inflamed with love for Jesus Christ that she does not wish to leave me. She pleaded eloquently with me. Contrary to my personal inclination and love for solitude\, and despite all the hindrances and difficulties which I put forward before accepting her\, she has now been living near the school for a month and is not lonesome. I\, looking on this with great wonder\, remembered the words of the Savior: ‘that which is hidden from the wise and learned is revealed to babes’” (Matthew 11:25). \nThis woman lived at the school until the death of the Elder. She watched for the good conduct of the children who studied in his school. Father Herman willed that after his death she was to continue to live on Spruce Island. Her name was Sophia Vlasova. \nYanovsky writes about the character and the eloquence of the talks of the Elder thus: “When I met Father Herman I was thirty years old. I must say that I was educated in the naval corps school; that I knew many sciences having read extensively. But to my regret\, the Science of sciences\, that is the Law of God\, I barely remembered the externals—and these only theoretically\, not applying them to life. I was a Christian in name only\, but in my soul and in reality\, I was a freethinker. Furthermore\, I did not admit the divinity and holiness of our religion\, for I had read through many atheistic works. Father Herman recognized this immediately and he desired to reconvert me. To my great surprise he spoke so convincingly\, wisely—and he argued with such conviction—that it seemed to me that no learning or worldly wisdom could stand one’s ground before his words. We conversed with him daily until midnight\, and even later\, of God’s love\, of eternity\, of the salvation of souls\, and of Christian living. From his lips flowed a ceaseless stream of sweet words! By these continual talks and by the prayers of the holy Elder the Lord returned me completely to the way of Truth\, and I became a real Christian. I am indebted for all this to Father Herman; he is my true benefactor. \n“Several years ago\,” continues Yanovsky\, “Father Herman converted a certain naval captain G. to Orthodoxy from the Lutheran Faith. This captain was well educated. Besides many sciences\, he was well versed in languages. He knew Russian\, English\, German\, French\, Italian and also some Spanish. But for all this he could not resist the convictions and proofs of Father Herman. He changed his faith and was united to the Orthodox Church through Chrismation. When he was leaving America\, the Elder said to him while they were parting\, “Be on guard\, if the Lord should take your wife from you then do not marry a German woman under any circumstance. If you do marry a German woman\, undoubtedly she will damage your Orthodoxy.” The Captain gave his word\, but he failed to keep it. The warning of the Elder was prophetic. Indeed\, after several years the Captain’s wife did die\, and he married a German woman. There is no doubt that his faith weakened or that he left it; for he died suddenly without penance.” \nFurther on Yanovsky writes\, “Once the Elder was invited aboard a frigate which came from Saint Petersburg. The Captain of the frigate was a highly educated man\, who had been sent to America by order of the Emperor to make an inspection of all the colonies. There were more than twenty-five officers with the Captain\, and they also were educated men. In the company of this group sat a monk of a hermitage\, small in stature and wearing very old clothes. All these educated conversationalists were placed in such a position by his wise talks that they did not know how to answer him. The Captain himself used to say\, ‘We were lost for an answer before him.’ \n“Father Herman gave them all one general question: ‘Gentlemen\, What do you love above all\, and what will each of you wish for your happiness?’ Various answers were offered … Some desired wealth\, others glory\, some a beautiful wife\, and still others a beautiful ship he would captain; and so forth in the same vein. ‘Is it not true\,’ Father Herman said to them concerning this\, ‘that all your various wishes can bring us to one conclusion—that each of you desires that which in his own understanding he considers the best\, and which is most worthy of his love?’ They all answered\, ‘Yes\, that is so!’ He then continued\, ‘Would you not say\, Is not that which is best\, above all\, and surpassing all\, and that which by preference is most worthy of love\, the Very Lord\, our Jesus Christ\, who created us\, adorned us with such ideals\, gave life to all\, sustains everything\, nurtures and loves all\, who is Himself Love and most beautiful of all men? Should we not then love God above every thing\, desire Him more than anything\, and search Him out?’ \n“All said\, ‘Why\, yes! That’s self-evident!’ Then the Elder asked\, ‘But do you love God?’ They all answered\, ‘Certainly\, we love God. How can we not love God?’ ‘And I a sinner have been trying for more than forty years to love God\, I cannot say that I love Him completely\,’ Father Herman protested to them. He then began to demonstrate to them the way in which we should love God. ‘If we love someone\,’ he said\, ‘we always remember them; we try to please them. Day and night our heart is concerned with the subject. Is that the way you gentlemen love God? Do you turn to Him often? Do you always remember Him? Do you always pray to Him and fulfill His holy commandments?’ They had to admit that they had not! ‘For our own good\, and for our own fortune\,’ concluded the Elder\, ‘let us at least promise ourselves that from this very minute we will try to love God more than anything and to fulfill His Holy Will!’ Without any doubt this conversation was imprinted in the hearts of the listeners for the rest of their lives.’ \n“In general\, Father Herman liked to talk of eternity\, of salvation of the future life\, of our destinies under God. He often talked on the lives of the Saints\, on the Prologue\, but he never spoke about anything frivolous. It was so pleasant to hear him that those who conversed with him\, the Aleuts and their wives\, were so captivated by his talks that often they did not leave him until dawn\, and then they left him with reluctance;” thus witnesses the Creole\, Constantine Larionov. \nA Description of Father Herman \nYanovsky writes a detailed description of Father Herman. “I have a vivid memory\,” he said\, “Of all the features of the Elder’s face reflecting goodness; his pleasant smile\, his meek and attractive mien\, his humble and quiet behavior\, and his gracious word. He was short of stature. His face was pale and covered with wrinkles. His eyes were greyish-blue\, full of sparkle\, and on his head there were a few gray hairs. His voice was not powerful\, but it was very pleasant.” Yanovsky relates two incidents from his conversations with the Elder. “Once\,” he writes\, “I read to Father Herman the ode\, ‘God\,’ by Derzhavin. The Elder was surprised\, and entranced. He asked me to read it again. I read it once more\, “Is it possible that a simple\, educated man wrote this?” he asked. “Yes\, a learned poet\,” I answered. “This has been written under God’s inspiration\,” said the Elder. \nThe Martyrdom of Peter \n“On another occasion I was relating to him how the Spanish in California had imprisoned fourteen Aleuts\, and how the Jesuits were forcing all of them to accept the Catholic Faith. But this Aleut would not agree under any circumstances\, saying\, ‘We are Christians.’ The Jesuits protested\, ‘That’s not true; you are heretics and schismatics. If you do not agree to accept our faith then we will torture all of you.’ Then the Aleuts were placed in cells until evening; two to a cell. At night the Jesuits came to the prison with lanterns and lighted candles. They began to persuade the Aleuts in the cell once again to accept the Catholic Faith. ‘We are Christians\,’ was the answer of the Aleuts\, ‘and we will not change our Faith.’ Then the Jesuits began to torture them\, at first the one while his companion was the witness. They cut the toes off his feet\, first one joint and then the other joint. And then they cut the first joint on the fingers of the hands\, and then the other joint. Afterwards they cut off his feet\, and his hands; the blood flowed. The martyr endured all and steadfastly insisted on one thing: ’I am a Christian.’ In such suffering\, he bled to death. The Jesuit promised to torture to death his comrades also on the next day…. But that night an order was received from Monterey stating that the imprisoned Aleuts were to be released immediately\, and sent there under escort. Therefore\, in the morning all were dispatched to Monterey with the exception of the martyred Aleut. This was related to me by a witness\, the same Aleut who was the comrade of the tortured Aleut. Afterwards he escaped from imprisonment\, and I reported this incident to the supreme authorities in Saint Petersburg. When I finished my story\, Father Herman asked\, ‘And how did they call the martyred Aleut?’ I answered\, ‘Peter; I do not remember his family name.’ The Elder stood up before an icon reverently\, made the sign of the Cross and pronounced\, ’Holy newly-martyred Peter\, pray to God for us!’” \nThe Spirit of Father Herman’s Teaching \nIn order to express the spirit of Father Herman’s teaching\, we present here a quotation from a letter that was written by his own hand. \n“The empty years of these desires separate us from our heavenly homeland\, and our Love for these desires and our habits clothe us\, as it were\, in an odious dress; it is called by the Apostle ‘the external (earthy) man’ (1 Corinthians 15:47). We who are wanderers in the journey of this life call to God for aid. We must divest ourselves of this repulsiveness\, and put on new desires\, and a new love for the coming age. Thus\, through this we will know either an attraction or a repulsion for the heavenly homeland. It is possible to do this quickly\, but we must follow the example of the sick\, who wishing for desired health\, do not stop searching for means of curing themselves. But I am not speaking clearly.” \nNot desiring anything for himself in life\, when he first came to America\, he refused in his humility the dignity of hieromonk and archimandrite\, deciding to remain forever a common monk\, Father Herman\, without the least fear before the powerful\, strove with all sincerity for God. With gentle love\, and disregarding the person\, he criticized many for intemperate living\, for unworthy behavior\, and for oppressing the Aleuts. Evil armed itself against him and gave him all sorts of trouble and sorrow. But God protected the Elder. The Administrator of the Colony\, Yanovsky\, not having yet seen Father Herman\, after receiving one of those complaints\, had already written to Saint Petersburg of the necessity of his removal. He explained that it seemed that he was arousing the Aleuts against the administration. But this accusation turned out to be unjust\, and in the end Yanovsky was numbered among the admirers of Father Herman. \nOnce an inspector came to Spruce Island with the Administrator of the Colony and with company employees to search through Father Herman’s cell. This party expected to find property of great value in Father Herman’s cell. But when they found nothing of value\, an employee of the American Company\, Ponomarkhov\, began to tear up the floor with an axe\, undoubtedly with the consent of his seniors. Then Father Herman said to him\, “My friend\, you have lifted the axe in vain; this weapon shall deprive you of your life.” Some time later people were needed at Fort Nicholas\, and for that reason several Russian employees were sent there from Kodiak; among them was Ponomarkhov; there the natives of Kenai cut off his head while he slept. \nThe Temptations of Father Herman \nMany great sorrows were borne by Father Herman from evil spirits. He himself revealed this to his disciple\, Gerasim. Once when he entered Father Herman’s cell without the usual prayer he received no answer from Father Herman to any of his questions. The next day Gerasim asked him the reason for his silence. On that occasion Father Herman said to him\, “When I came to this island and settled in this hermitage the evil spirits approached me ostensibly to be helpful. They came in the form of a man\, and in the form of animals. I suffered much from them; from various afflictions and temptations. And that is why I do not speak now to anyone who enters into my presence without prayer.” (It is customary among devout laymen\, as well as clergy\, to say out loud a prayer\, and upon hearing a response ending with Amen\, to enter and go to the icon in the room to reverence it\, and to say a prayer before greeting the host). \nSupernatural Gifts from God \nHerman dedicated himself fully for the Lord’s service; he strove with zeal solely for the glorification of His Most Holy Name. Far from his homeland in the midst of a variety of afflictions and privations Father Herman spent several decades performing the noblest deeds of self-sacrifice. He was privileged to receive many supernatural gifts from God. \nIn the midst of Spruce Island down the hill flows a little stream into the sea. The mouth of this stream was always swept by surf. In the spring when the brook fish appeared the Elder raked away some of the sand at its mouth so that the fish could enter\, and at their first appearance they rushed up the stream. His disciple\, lgnaty\, said\, “it was so that if ‘Apa’ would tell me\, I would go and get fish in the stream!” Father Herman fed the birds with dried fish\, and they would gather in great numbers around his cell. Underneath his cell there lived an ermine. This little animal can not be approached when it has had its young\, but the Elder fed it from his own hand. “Was not this a miracle that we had seen?” said his disciple\, Ignaty. They also saw Father Herman feeding bears. But when Father Herman died the birds and animals left; even the garden would not give any sort of crops even though someone had willingly taken care of it\, Ignaty insisted. \nOn Spruce Island there once occurred a flood. The inhabitants came to the Elder in great fear. Father Herman then took an icon of the Mother of God from the home where his students lived\, and placed it on a “laida” (a sandy bank) and began to pray. After his prayer he turned to those present and said\,“Have no fear\, the water will not go any higher than the place where this holy icon stands.” The words of the Elder were fulfilled. After this he promised the same aid from this holy icon in the future\, through the intercessions of the Mother of God. He entrusted the icon to his disciple Sophia; in case of future floods the icon was to be placed on the “laida.” This icon is preserved on the island to this day. \nAt the request of the Elder\, Baron F. P. Wrangel wrote a letter to a Metropolitan (his name is not known) which was dictated by Father Herman. When the letter was completed and read\, the Elder congratulated the Baron upon his attaining the rank of admiral. The Baron was taken aback. This was news to him. It was confirmed\, but only after an elapse of some time\, and just before he departed for Saint Petersburg. \nFather Herman said to the administrator Kashevarov\, from whom he accepted his son from the font (during the Sacrament of Baptism)\, “I am sorry for you\, my dear ‘kum.’ It’s a shame; the change will be unpleasant for you.” In two years\, during a change of administration\, Kashevarov was sent to Sitka in chains. \nOnce\, the forest on Spruce Island caught fire. The Elder\, with his disciple Ignaty\, in a thicket of the forest made a belt about a yard wide in which they turned over the moss. They extended it to the foot of the hill. The Elder said\, “Rest assured\, the fire will not pass this line.” On the next day\, according to the testimony of Ignaty\, there was no hope of salvation (from the fire) and the fire\, pushed by a strong wind\, reached the place where the moss had been turned over by the Elder. The fire ran over the moss and halted\, leaving untouched the thick forest which was beyond the line. \nThe Elder often said that there would be a Bishop for America; this at a time when no one even thought of it\, and there was no hope that there would be a Bishop for America. This was related by Bishop Peter\, and his prophecy was fulfilled in time. \n“After my death\,” said Father Herman\, “there will be an epidemic\, many people shall die during it\, and the Russians shall unite the Aleuts.” And so it happened. It seems that about a half a year after his passing\, there was a smallpox epidemic; the death rate in America during the epidemic was tremendous. In some villages\, only a few inhabitants remained alive. This led the administration of the colony to unite the Aleuts; the twelve settlements were consolidated into seven. \n“Although a long time shall elapse after my death\, I will not be forgotten” said Father Herman to his disciples. “My place of habitation will not remain empty. A monk like me\, who will be escaping from the glory of men\, will come and he will live on Spruce Island\, and Spruce Island will not be without people.” (This prophecy has now been fulfilled in its entirety. Just such a monk as Father Herman described lived on Spruce Island for many years; his name was Archimandrite Gerasim\, who died on October 13\, 1969. This monk took on himself the responsibility of taking care of the Chapel under which the Elder Herman was first buried. Metropolitan Leonty\, soon after his elevation to the primacy of the Russian Orthodox Church in America\, made a pilgrimage to Spruce Island\, and the grave of Saint Herman.) \nProphecies for the Future \nThe Creole Constantine\, when he was not more than twelve years old\, was asked by Father Herman\, “My beloved one\, what do you think; this chapel which they are building now\, will it ever stand empty?” The youngster answered\, “I do not know\, Apa.” “Indeed\,” said Constantine\, “I did not understand his question at that time\, even though the whole conversation with the Elder remains vivid in my memory.” The Elder remained silent for some time\, and then said\, “My child\, remember\, in time there will be a monastery in this place.” \nFather Herman said to his disciple the Aleut Ignaty Aligyaga\, “Thirty years shall pass after my death\, and all those living on Spruce Island will have died\, but you alone will remain alive. You will be old and poor when I will be remembered.” And indeed after the death of Father Herman thirty years passed when they were reminded of him\, and they began to gather information and facts about him\, on the basis of which his Life was written. “It is amazing\,” exclaims Ignaty\, “how a man like us could know all this so long before it happened! However\, no\, he was no ordinary man! He knew our thoughts\, and involuntarily he led us to the point where we revealed them to him\, and we received counsel from him.” \n“When I die\,” the Elder said to his disciple\, “you will bury me alongside Father Joasaph. You will bury me by yourself\, for you will not wait for the priest. Do not wash my body. Lay it on a board. Clasp my hands over my chest\, wrap me in my mantia (the monk’s outer cloak)\, and with its wings cover my face and place the klobuk (monastic head covering) on my head. If anyone wishes to bid farewell to me\, let them kiss the Cross. Do not show my face to anyone….” \nThe Repose of Father Herman \nThe time of the Elder’s passing had come. One day he ordered his disciple Gerasim to light a candle before the Icons\, and to read the Acts of the Holy Apostles. After some time his face glowed brightly and he said in a loud voice\, “Glory to Thee\, O Lord!” He then ordered the reading to be halted\, and he announced that the Lord had willed that his life would now be spared for another week. A week later\, again by his orders\, candles were lit\, and the Acts of the Holy Apostles were read. Quietly\, the Elder bowed his head on Gerasim’s chest; the cell was filled with a sweet-smelling odor; and his face glowed\, and Father Herman was no more! Thus he died in blessedness\, he passed away in the sleep of a righteous man in the eighty-first year of his life of great labor the 25th day of December 1837. (It was the 13th of December according to the Julian Calendar\, although there are some records which state that he died on November 28th and was buried on December 26th). \nThose sent with the sad news to the harbor returned to announce that the administrator of the colony Kashevarov had forbidden the burial of the Elder until his own arrival. He also ordered that a finer coffin be made for Father Herman\, and that he would come as soon as possible and would bring a priest with him. But then a great wind came up\, a rain fell\, and a terrible storm broke. The distance from the harbor to Spruce Island is not great—about a two hour journey—but no one would agree to go to sea in such weather. Thus it continued for a full month\, and although the body lay in state for a full month in the warm house of his students\, his face did not undergo any change at all\, and not the slightest odor emanated from his body. Finally\, through the efforts of Kuzma Uchilischev\, a coffin was obtained. No one arrived from the harbor\, and the inhabitants of Spruce Island alone buried the remains of the Elder in the ground. Thus the words which Father Herman uttered before his death were fulfilled. After this the wind quieted down\, and the surface of the sea became as smooth as a mirror. \nOne evening\, above the village Katani (on Afognak) an unusual pillar of light which reached up to heaven was seen above Spruce Island. Astonished by the miraculous appearance\, experienced elders and the Creole Gerasim Vologdin and his wife Anna said\, “It seems that Father Herman has left us\,” and they began to pray. After a time\, they were informed that the Elder had indeed passed away that very night. This same pillar was seen in various places by others. On the night of his death a vision was seen in another of the settlements on Afognak; it seemed as though a man was rising from Spruce Island into the clouds. \nThe disciples buried their father\, and placed a wooden memorial marker above his grave. Father Peter Kashevarov\, the priest on Kodiak\, says\, “I saw it myself\, and I can say that today it seems as though it had never been touched by time; as though it had been cut this day.” \nHaving witnessed the life of Father Herman glorified by his zealous labors\, having seen his miracles\, and the fulfillment of his predictions\, finally having observed his blessed falling asleep\, “in general\, all the local inhabitants\,” Bishop Peter witnesses\, “have the highest esteem for him\, as though he was a holy ascetic\, and they are fully convinced that he has found favor in the presence of God.” \nIn 1842\, five years after the passing away of the Elder\, Archbishop Innocent of Kamchatka and the Aleutians\, was near Kodiak on a sailing vessel which was in great distress. He looked to Spruce Island\, and said to himself\, “If you have found favor in God’s presence\, Father Herman\, then may the wind change.” It seems as though not more than fifteen minutes had passed\, said the bishop\, when the wind became favorable\, and he successfully reached the shore. In thanksgiving for being saved\, Archbishop Innocent himself conducted a Memorial Service (Panikhida) over the grave of the blessed Father Herman. \nO Holy Father Herman of Alaska\, pray unto God for us! \nSource: https://www.oca.org/saints/lives/2016/08/09/102241-glorification-of-venerable-herman-of-alaska-wonderworker-of-all                                        12/24/2023 \n+++ \nСВЕТИ ГЕРМАН АЉАСКИ\nУ XVIII веку живео је у Русији дечак по имену Герман\, који је чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај – за Бога већ опредељени – дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски\, пријатељ монаха Пајсија Величковског. \nЈедном приликом неки људи\, у потрази за печуркама\, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини\, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад\, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је од опасне и болне инфекције. И мада се – тешко болестан – већ растављао са животом\, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару\, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао на поду. Када се ујутру пробудио\, осетио је да је потпуно оздравио. Ове Божије посете Герман се\, као свог највећег блага\, сећао до краја живота. \nПосле много година једноставног монашког живота\, монах Герман се преселио у велики и чувени валаамски манастир који се налазио на острву усред језера. У то време игуман манастира је био праведни старац Назарије. Он је подучавао Германа духовном животу\, пригрливши га као што би отац пригрлио свог сина. Назарије је овако говорио младом Герману: \n„Монах мора неодступно испуњавати Господше заповести\, чезнути за достизањем ангелскога стања и поретка\, узрастати у богопознању и љубави према Богу и ближњима. Монах се у свему мора држати речи Божијих и не сме нимало обраћати пажњу на глас који га зове на порок. Монах мора просвећивати свој ум вишњом светлошћу\,мора чувати своје тело неокаљаним\, његова уста морају бити окована ћутањем\, а његов језик – чист. Монах се мора непрестано сећати смрти\, мора непрестано умирати за овај свет. Такав би сваки монах требало да буде\, и то је темељ који би монах требало да положи за испуњење свог завета\, е да би могао да принесе Богу не само дарове свог видивог подвига\, већ и жртвени принос своје душе и свога духа”. \nНазаријеви духовни савети и очинска љубав испуниле су монаха Германа огњеном ревношћу. Видевши то\, Назарије допусти Герману да живи сам у дивљини. Ова стаза одвајања и одрицања од света је само за малобројне и изабране монахе\, који су у стању да издрже такав тегобан и усамљенички живот. Монах Герман је био један од тих малобројних. \nПосле много подвига и борбе у самоћи\, дошло је време да Герман оконча свој отшелнички живот\, јер је старац Назарије затражио од Германа да иде у далеку земљу и тамо мисионарски проповеда Христа. Герман је прихватио крст саможртвеног мисионарског подвига и\, са седморицом монаха\, напустио Отаџбину да би помогао људима који страдаху без Христа на туђој земљи. Њих осморица отидоше за Америку. \n1794. мала група православних монаха стигла је у северозападну област Америке\, звану Аљаска. После тегобног путовања кроз сибирску дивљину и опасне пловидбе преко океана\, они стигоше до Аљаске где наставише своја мисионарска путовања. Они су учили обичаје и језик домородаца\, живели са њима и никада се нису постављали као виши од домородаца којима су проповедали Христа. \nДомородачка племена била су крајње дивљачког понашања\, тако да су их Герман и његови монаси\, уз велике тешкоће\, учили Христовоме миру и састрадалној милости. Учили су домороце дугоочекиваној Истини Христовој\, коју су многи домороци прихватили без оклевања. Аљаски домороци су сасвим природно прихватали Христа зато што су одавно већ чекали на откривење пуне Истине Божије\, која је требало да буде објављена свету. Они су ту истину препознали у Христу. \nМонах Герман се настанио на острву Спрус Ајленд (Острво смреке)\, близу Кодиака\, док су остали монаси наставили своја мисионарска путовања. Герман је ту почео да живи истим пустињачким животом\, којим је живео у дивљини своје родне Русије. Он је пронашао одговарајуће место у густој шуми и саградио своје ново станиште по узору на „барабара”-колибе (колибе које су аљаски домороци градили од стабала дрвећа које је расло крај мора и маховине) тамошњих домородаца. Он је свој нови дом назвао „Нови Валаам” по манастиру\, који је оставио у родној Русији\, јер му је Отаџбина много недостајала. \nТамо\, у непроходној шуми\, потпуно сам на пустом ос-трвцу\, Герман се молио\, постио и живео у миру и ћутању. Живео је у свом свету Светитеља Божијих и ангела\, проливајући многе сузе љубави према Богу. Домороци\, видевши његов саможртвени и богоносни живот\, заволеше га веома и долажаху му у посету да слушају његове приче о Русији и о животима Светитеља и праведника Божијих. \nУ то време су на Аљаску долазили и тамо се насељавали многи Руси са намером да зараде новац на рачун аљаских домородаца. Герман је за те похлепне и агресивне досељенике дредстављао препреку тако да су они решили да га уклоне. Они су га често нападали због тога што је бранио домороце\, као и нису могли да поднесу пример његовог богоугодног живота. Они су много пута покушали да га застраше\, али Герман је знајући да тако мора да буде – истрпео све тешкоће са отменом хришћанском храброшћу. \nГерман је видео да међу домороцима има много сирочади и ванбрачне деце\, те почео да их доводи на своје острвце где се о њима бринуо као прави отац. Он се старао да их нахрани и телесно и душевно\, приправљао им је переце и пите од лососа\, подизао их у богопознању. Он је био њихов једини заштитник. \nУ писму Сергију Јановском\, управитељу Руских колонија\, чији су се становници ужасно опходили према домородцима\, монах Герман пише: „Ја\, најпонизнији слуга овдашњег становништва\, стајем пред вас са крвавим сузама и пишем мој захтев: будите отац и заштитник наш! Утрите сузу беспомоћној сирочади\, олакшајте жалост у напаћеним срцима\, дајте нам да осетимо шта је утеха”. \nМонах Герман је живео животом потпуног себеодрицања: подизао је сирочад\, али – у исти мах – држао сва монашка правила о посту\, молитви и тиховању. Носио је исту одећу и лети и зими\, трпећи страшне крајности аљаског поднебља. Преко одеће је носио само кожу јелена\, коју није скидао нити мењао читавих осам година. \nГерман је спавао у мртвачком сандуку\, да би се\, на тај начин\, и када спава сећао смрти. Камен који је користио уместо јастука био је прекривен јеленском кожом тако да посетиоци нису могли видети на чему стварно спава. Јео је врло мало\, а своје тело подвргавао је најстрожим подвизима\, одричући се сваке лагодности овога света која би одвлачила његову пажњу од Бога. Да би умртвио своје тело и подвизавао се још више\, носио је око врата ланац са великим металним крстом који је био тежак око осам килограма. Нико те ланце никада није видео током његовог живота\, јер их је Герман брижљиво скривао испод своје одеће – била је то тајна коју је знао само Бог. \nНајвећи део свог времена Герман је проводио као прави монах\, молећи се у тишини своје колибице. Неко га је једном приликом упитао: „Како успевате да живите сами у шуми? Зар вам није досадно?”. На ово питање старац је одговорио овако: \n„Не\, ја нисам тамо сам. Тамо је Бог\, јер Бог је свугде! Тамо су свети ангели! Како некоме може бити досадно са њима? Са ким је боље и угодније разговарати\, са ангелима или са људима? Наравно\, са ангелима!”. \nСергије Јановски\, управитељ Руских колонија\, почео је да долази код старца Германа да би разговарао са њим. Сергије\, касније\, пише о тим својим разговорима са Германом: „Био сам добро образован\, познавао сам многе науке и много прочитао. Али\, закон Господњи сам тешко разумевао. Био сам слободни мислилац\, деиста. Када сам разговарао са Германом\, он је – на моје изненађење – говорио тако силно\, тако смислено да ми се чинило да се никакво образовање ни земаљска мудрост не би могли мерити са његовим речима. Разговарали смо о љубави Божијој\, о вечности\, о спасењу душе\, о хришћанском животу. Тако сам се променио и вратио на пут Истине”. \nТај Сергије не само да је\, касније\, и сам постао монах\, већ је и три своје кћерке и сина усмерио ка монаштву. \nЈедном приликом су старца Германа позвали на брод\, који је допловио из Петербурга. На броду су га дочекали капетан и двадесет и пет официра. Сви они су били високообразовани људи које је поставио руски Царски адмиралитет. Био је то заиста призор: међу свима њима седео је монах маленога раста\, у одрпаној монашкој раси\, који је својим мудрим речима довео оне што су га слушали дотле да нису знали шта да му одговоре. \nМонах Герман им је поставио следеће питање: „Шта је то\, господо\, што волите изнад свега и што би свако од вас пожелео као остварење своје среће?”. Једни су желели богатство\, други славу\, трећи лепу жену. „Није ли истина”\, рече потом старац\, „да би се све ваше различите жеље могле свести на ово – да свако од вас жели оно што он по сопственом мишљењу сматра најбољим и највреднијим љубави?”. „Да\, управо тако”\, одговорише сви углас. Тада им старац рече: \n„Реците ми\, онда\, има ли ичега бољег и вишег\, што надилази све остало и што је – уопште узев – вредније љубави човекове од нашег Господа Исуса Христа\, Који нас је створио\, Који нас је обдарио таквим савршенством\, Који даје живот свему\, Који све држи\, Који о свему брине и Који све воли\, Који је Сам Љубав и Који је неупоредиво бољи од свих људи? Зар онда не би требало да волимо Бога изнад свега и да изнад свега чезнемо и трагамо за Њим?”. \nОни му одговорише: „Па\, наравно! То се подразумева! То јасно само по себи!”. Тада их старац упита: ” А волите ви Бо-га?”. Сви углас одговорише: „Наравно да волимо Бога! Како ико може не волети Бога?”. \nТада монах Герман рече: \n„А ја\, грешни\, више од четрдесет година трудих се да заволим Бога и још увек не могу рећи да Га волим савршеном љубављу”. \nЗатим поче да их поучава како би човек требало да воли Бога: \n„Када некога волимо\, онда непрестано мислимо на њега\, трудимо се да му угодимо\, дању и ноћу наше је срце заокупљено оним кога волимо. Да ли тако\, господо\, и ви волите Бога? Да ли Му се често обраћате\, да ли често мислите на Њега\, да ли Му се стално молите и испуњавате Његове свете заповести? Зато\, за наше добро и нашу срећу\, обећајмо себи макар ово – да ћемо се од овога дана\, од овога часа\, од овога тренутка трудити да волимо Бога изиад свега и испуњавати Његову свету вољу!„. \nБило је случајева да је старац Герман говорио и као пророк. Једном приликом он је рекао да ће доћи дан када ће се један монах\, оставивши славу овога света\, настанити на Спрус Ајленду. То његово пророштво се испунило у наше дане\, када се у напуштену дивљину Германовог „Новог Валаама” доселио млади јеромонах Герасим. Овај јеромонах је\, сагласно древном пра-вославном обичају\, ископао ковчег старца Германа\, преместио његове свете мошти у кивот и пренео их у манастирску црквицу да би се на тај начин стално сећао колико су нам Светитељи и Царство Божије увек близу. \nБез трунке страха пред онима који имају власт\, монах Герман је радио за Господа ревносно до саме смрти. Непосредно пред своје упокојење\, Герман је пророчки рекао једном од сво-јих сирочића: „Овде ће једнога дана нићи манастир”. У то време\, те његове речи су звучале невероватно будући да је место на коме је живео било пусто острво\, далеко од сваке цивилизације. Међу-тим\, сто педесет година касније његово пророштво се обистинило\, јер је на његовом Спрус Ајленду\, у Монашкој лагуни осно-ван манастир чиме је испуњена његова света жеља. \nДошао је час да свети монах Герман напусти овај свет. Лежећи на самртној постељи\, старац Герман је затражио од једног од својих сирочића да му запали свећу и\, из Светог Писма\, чита Дела Апостолска. Његови вољени сирочићи су\, кроз сузе у очима\, гледали небески спокојно лице свог упокојеног оца\, које је светлело у ноћној тами… \n  \nИзвор: https://svetigora.com/sveti-german-aljaski-apostol-pravoslavlja-u-americi/                                24.12.2023.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/saint-herman-of-alaska-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%b3%d0%b5%d1%80%d0%bc%d0%b0%d0%bd-%d0%b0%d1%99%d0%b0%d1%81%d0%ba%d0%b8/2027-12-26/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Luke-Logo-Square.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20271226T073000
DTEND;TZID=America/New_York:20271226T090000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T044758Z
LAST-MODIFIED:20251220T212456Z
UID:10000821-1829806200-1829811600@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Divine Liturgy +++ Света Литургија
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/divine-liturgy-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-16/2027-12-26/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Divine-Liturgy.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20280127
DTEND;VALUE=DATE:20280128
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20260101T031148Z
LAST-MODIFIED:20260101T031148Z
UID:10000932-1832544000-1832630399@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Saint Sava\, The First Archbishop of Serbia +++ Свети Сава\, Први Архиепископ Српски и Просветитељ
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/saint-sava-the-first-archbishop-of-serbia-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d0%b2%d0%b0-%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b8-%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b8%d0%b5%d0%bf%d0%b8%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%bf/2028-01-27/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/12/Saint-Sava-full-figure-scaled.webp
ORGANIZER;CN="Serbian Church DC":MAILTO:info@svluka.org
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20280407
DTEND;VALUE=DATE:20280408
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20260304T164835Z
LAST-MODIFIED:20260304T165010Z
UID:10001357-1838678400-1838764799@serbianchurchdc.org
SUMMARY:The Annunciation +++ Благовештење
DESCRIPTION:THE ANNUNCIATION \nWhen the All-holy Virgin had completed the fourteenth year after her birth and was entering her fifteenth year\, after having spent eleven years of living and serving in the Temple of Jerusalem\, the priests informed her that\, according to the Law\, she could not remain in the Temple but was required to be betrothed and enter into marriage. To the great surprise of the priests\, the All-holy Virgin answered that she had dedicated her life to God and that she desired to remain a virgin until death\, not wanting to enter into marriage with anyone! Then according to God’s providence and inspiration\, Zacharias\, the high priest and father of the Forerunner\, in agreement with the other priests\, gathered twelve unmarried men from the tribe of David\, so that they might entrust the Virgin Mary to one of them to preserve her virginity and care for her. She was entrusted to Joseph of Nazareth\, who was her kinsman. In the house of Joseph\, the All-holy Virgin continued to live as she did in the Temple of Solomon\, occupying her time in the reading of sacred Scripture\, in prayer\, in godly thoughts\, in fasting\, and in handiwork. She rarely went anywhere outside the house and was uninterested in worldly matters and events. She spoke very little to anyone\, if at all\, and never without special need. She most often associated with Joseph’s two daughters. When the fullness of time had come\, as prophesied by Daniel the Prophet\, and when God was pleased to fulfill His promise to the banished Adam and to the prophets\, the great Archangel Gabriel appeared in the chamber of the All-holy Virgin.  This occurred\, as some Church writers have related\, precisely at the same moment that she held open the book of the Prophet Isaiah and was contemplating his great prophecy: Behold\, a virgin shall be with child\, and bear a son! (Isaiah 7:14). Gabriel appeared in all of his angelic brightness and saluted her: Rejoice\, thou that art highly favored\, the Lord is with thee! (Luke 1:28)\, and the rest\, as it is written in the Gospel of the blessed Luke. With this angelic annunciation and the descent of the Holy Spirit upon the Virgin\, the salvation of mankind and the restoration of all creation began. The history of the New Testament was opened by the words of the Archangel Gabriel: Rejoice\, thou that art highly favored. This shows that the New Testament signified joy to mankind and to all created things. Therefore the Annunciation is considered not only a great feast but also a joyful feast. \n+++ \nБЛАГОВЕСТИ \nКада се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском\, и четрнаест година од рођења – када\, дакле\, ступи у 15-ту годину живота\, саопштише јој свештеници\, да по закону она не може више остати при храму\, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве\, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија\, отац Претечев\, договорно са осталим свештеницима\, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова\, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета\, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом\, проводећи време у читању Светог Писма\, у молитвама\, богоразмишљању\, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше\, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила\, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком\, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима\, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве\, и то\, како неки свештени писци пишу\, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле\, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7\, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се\, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1\, 26-38). Са овом архангелском благовешћу\, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту\, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме\, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/annunciation-%d0%b1%d0%bb%d0%b0%d0%b3%d0%be%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d1%9a%d0%b5/2028-04-07/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ORGANIZER;CN="Serbian Church DC":MAILTO:info@svluka.org
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281030T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281030T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251117T045501Z
LAST-MODIFIED:20251117T045512Z
UID:10000586-1856538000-1856541600@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Great Vespers with the Blessing of the Loaves +++ Вечерње са петохљебницом
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/great-vespers-with-the-blessing-of-the-loaves-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-%d1%81%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%be%d1%85%d1%99%d0%b5%d0%b1%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%be%d0%bc-3/2028-10-30/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-with-Petohljebnica.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281031
DTEND;VALUE=DATE:20281101
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T055150Z
LAST-MODIFIED:20251115T155034Z
UID:10000569-1856563200-1856649599@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Holy Apostle and Evangelist Luke +++ Свети Апостол и Јеванђелист Лука
DESCRIPTION:Holy Apostle and Evangelist Luke \nLuke was born in Antioch. In his youth\, he excelled in his studies of Greek philosophy\, medicine and art. During the ministry of the Lord Jesus on earth\, Luke came to Jerusalem\, where he saw the Savior face to face\, heard His saving teaching and was witness to His miraculous works. Coming to belief in the Lord\, St. Luke was numbered among the Seventy Apostles\, and was sent out to preach. With Cleopas\, he saw the resurrected Lord on the road to Emmaus (Luke 24). After the descent of the Holy Spirit\, Luke returned to Antioch and there became a fellow worker of the Apostle Paul and traveled to Rome with him\, converting Jews and pagans to the Christian Faith. Luke\, the beloved physician\, … greets you\, writes the Apostle Paul to the Colossians (Colossians 4:14). At the request of Christians\, he wrote his Gospel in about the year 60 A.D. Following the martyrdom of the great Apostle Paul\, St. Luke preached the Gospel throughout Italy\, Dalmatia\, Macedonia and other regions. He painted icons of the Most-holy Theotokos–not just one\, but three–and icons of the Holy Apostles Peter and Paul. Hence\, St. Luke is considered to be the founder of Christian iconography. In old age\, he visited Libya and Upper Egypt. From Egypt he returned to Greece\, where he continued to preach and convert many with great zeal despite his old age. In addition to his Gospel\, St. Luke wrote the Acts and dedicated both works to Theophilus\, the governor of Achaia. Luke was eighty-four years old when the wicked idolaters tortured him for the sake of Christ and hanged him from an olive tree in the town of Thebes\, in Boethia. The miracle-working relics of this wonderful saint were transported to Constantinople in the reign of Emperor Constantius\, the son of Constantine. \nSt. Petar of Cetinje \nPeter was born on April 1\, 1749 A.D.\, in the village of Njeguš. He entered the monastic order at the age of twelve. Following the death of Metropolitan Sava in 1782 A.D.\, Peter became the Metropolitan and ruler of Montenegro. This glorious man dedicated his entire holy life to his people. He worked with all his strength to reconcile the quarreling clans of Montenegro\, and strove mightily to defend the land and people from greedy aggressors. He succeeded in both tasks. He is especially glorified for his victory over Napoleon’s army in Boka and Dalmatia. He was very strict with himself\, and with everyone else he was just and condescending. Peter lived in a small cell like a simple monk even though he was a prince over the people. He reposed on October 18\, 1830 A.D. His miracle-working relics repose\, incorrupt\, in the Monastery of Cetinje. The Lord glorified him in the heavens and on earth as His faithful and long-suffering servant. \n+++ \nСв. Лука апостол и јеванђелист \nРодом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију\, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим\, где види Спаситеља лицем у лице\, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију\, и тамо је постао сатрудник апостола Павла\, с којим је путовао и у Рим\, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни\, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4\, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље\, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији\, Далмацији\, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице\, – и то не једну него три\, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку\, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати\, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска\, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године\, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција\, сина Константиновог. \n  \nСв. Петар Цетињски митрополит Црногорски \nРођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот\, витешки и свети\, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена\, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији\, као прост монах\, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи\, као верног и трпељивог слугу Свога.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/holy-apostle-and-evangelist-luke-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%b0%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%be%d0%bb-%d0%b8-%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b0%d0%bd%d1%92%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d1%81%d1%82-%d0%bb%d1%83/2028-10-31/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/png:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Luke-the-Evangelist-scaled.png
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281107T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281107T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T055138Z
LAST-MODIFIED:20251112T163142Z
UID:10000563-1857229200-1857232800@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Great Vespers with the Blessing of the Loaves +++ Вечерње са петохљебницом
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/great-vespers-with-the-blessing-of-the-loaves-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-%d1%81%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%be%d1%85%d1%99%d0%b5%d0%b1%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%be%d0%bc-2/2028-11-07/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281108
DTEND;VALUE=DATE:20281109
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T045807Z
LAST-MODIFIED:20251115T154801Z
UID:10000007-1857254400-1857340799@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Holy Great-martyr Demetrius of Thessalonica – Свети Великомученик Димитрије Солунски
DESCRIPTION:THE HOLY GREAT-MARTYR DEMETRIUS \nThis glorious and wonderworking saint was born in Thessalonica of noble and devout parents. Implored of God by childless parents\, Demetrius was their only son\, and so was raised and educated with great care. Demetrius’s father was a commander in Thessalonica. When his father died\, Emperor Maximian appointed Demetrius as commander in his place. As he appointed him\, Maximian\, an opponent of Christ\, particularly recommended that he persecute and exterminate the Christians in Thessalonica. Demetrius not only disobeyed the emperor but openly confessed and preached the Lord Jesus Christ in the city of Thessalonica. When the emperor heard of this he became furious with Demetrius. Then\, when he was returning from battle against the Sarmatians\, Maximian stopped at Thessalonica to investigate the matter. The emperor summoned Demetrius and questioned him about his faith. Demetrius openly acknowledged his Christian Faith to the emperor and also denounced the emperor’s idolatry. Maximian cast Demetrius into prison. Knowing what was awaiting him\, Demetrius gave all his goods to his faithful servant Lupus to distribute to the poor\, and joyfully awaited his imminent suffering for Christ the Lord. An angel of God appeared to him in prison\, saying: “Peace be to you\, O sufferer of Christ; be brave and be strong!” After several days\, the emperor sent soldiers to the prison to kill Demetrius. The soldiers found the saint of God at prayer and ran him through with lances. Christians secretly took his body and honorably buried it. Healing myrrh flowed from the body of the martyr of Christ\, curing many of the sick. Soon\, a small church was built over his relics. \nAn Illyrian nobleman\, Leontius\, was afflicted with an incurable illness. He hastened\, with prayer\, to the relics of St. Demetrius and was completely healed. In thanksgiving\, Leontius erected a much larger church on the site of the old church. The saint appeared to him on two occasions. When Emperor Justinian wanted to translate the relics of the saint from Thessalonica to Constantinople\, flaming sparks sprang from the tomb and a voice was heard: “Stop\, and do not touch!” And thus\, the relics of St. Demetrius have remained for all time in Thessalonica. As the protector of Thessalonica\, St. Demetrius has appeared many times\, and on many occasions has saved Thessalonica from great calamity. His miracles are without number. The Russians considered St. Demetrius to be the protector of Siberia\, which was conquered and annexed to Russia on October 26\, 1581 A.D. \n  \nTHE COMMERATION OF THE GREAT EARTHQUAKE OF CONSTANTINOPLE \nIn the year 740 A.D.\, during the reign of Emperor Leo the Isaurian\, there was a terrifying and prolonged earthquake in Constantinople. The people considered this a punishment from God for their sins\, and prayed with great repentance to the Most-holy Theotokos and St. Demetrius\, until God showed mercy and the earthquake ceased. \n  \n+++ \n  \nСВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ ЧУДОТВОРАЦ \n  \nОвај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов\, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре\, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него\, напротив\, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија\, па када се једном враћаше из рата против Сармата\, цар Максимијан сврати у Солун нарочито\, да ствар испита. Призва\, дакле\, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин\, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу\, да разда сиротињи\, и оде у тамницу весео\, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти\, страдалче Христов\, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви\, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро\, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом\, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград\, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите\, и не дирајте!“ И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира\, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год. \n  \nСПОМЕН ВЕЛИКОГ ЗЕМЉОТРЕСА \n  \nУ време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе\, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем\, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/holy-great-martyr-demetrius-of-thessalonica-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%b2%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%ba%d0%be%d0%bc%d1%83%d1%87%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%82%d1%80/2028-11-08/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/png:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Dimitrious-the-Great-Martyr-scaled.png
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281113T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281113T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T050736Z
LAST-MODIFIED:20251117T045233Z
UID:10000033-1857747600-1857751200@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Vespers +++ Вечерње
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/vespers-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-2/2028-11-13/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-final.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281114
DTEND;VALUE=DATE:20281115
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T050348Z
LAST-MODIFIED:20251112T161359Z
UID:10000017-1857772800-1857859199@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Saints Cosmas and Damian +++ Свети Козма и Дамјан
DESCRIPTION:SAINTS COSMAS AND DAMIAN \nCosmas and Damian were unmercenaries and miracle-workers. They were brothers both in the flesh and in the spirit\, born somewhere in Asia Minor of a pagan father and a Christian mother. After their father’s death\, their mother Theodotia devoted all her time and effort to educating her sons and raising them as true Christians. God helped her\, and her sons matured as sweet fruit and luminaries of the world. They were learned in the art of medicine and ministered to the sick without payment\, not so much with medicine as by the name of the Lord Jesus Christ. They were called “unmercenary physicians\,” that is\, unpaid physicians\, for they healed freely and thus fulfilled the commandment of Christ: Freely ye have received\, freely give (Matthew 10:8). So careful were they in healing men free of charge that Cosmas became very angry with his brother Damian because he accepted three eggs from a woman\, Palladia\, and ordered that he not be buried alongside his brother Damian after his death. In fact\, St. Damian did not accept these three eggs as a reward for healing the ailing Palladia\, but rather because she adjured him in the name of the Most-holy Trinity to accept these three eggs. Nevertheless\, after their death in the town of Fereman\, they were buried together according to a revelation from God. The holy brothers were great miracle-workers both during their life and after their death. A snake crawled through the mouth and into the stomach of a certain farm laborer during his sleep\, and the unfortunate man would have died in the greatest pain had he not\, in the last moment\, invoked the help of Saints Cosmas and Damian. Thus\, the Lord glorified forever the miracle-working of those who glorified Him on earth by their faith\, purity and mercy. \n+++ \nСВЕТИ КОЗМА И ДАМЈАН \nБесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу\, родом негде из Азије\, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка\, Теодотија\, посвети све време и труд\, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе\, те синови њени израстоше као две слатке воћке\, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини\, и бесплатно помагаху болесним\, не толико лекаријама\, колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима\, тј. бесплатним лекарима\, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте\, бадава дајите (Мат. 10\, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи\, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана\, што овај узе три јајца од неке жене Паладије\, и нареди Козма\, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију\, него што га ова закле Пресветом Тројицом\, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој\, у месту Фереману\, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак\, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути\, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером\, чистотом и милошћу.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/saints-cosmas-and-damian-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%ba%d0%be%d0%b7%d0%bc%d0%b0-%d0%b8-%d0%b4%d0%b0%d0%bc%d1%98%d0%b0%d0%bd/2028-11-14/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saints-Cosmas-and-Damian.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281114T073000
DTEND;TZID=America/New_York:20281114T090000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T051021Z
LAST-MODIFIED:20251115T010447Z
UID:10000043-1857799800-1857805200@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Divine Liturgy +++ Света Литургија
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/divine-liturgy-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0/2028-11-14/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Divine-Liturgy.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281116
DTEND;VALUE=DATE:20281117
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T051910Z
LAST-MODIFIED:20251115T154516Z
UID:10000426-1857945600-1858031999@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Dedication of the Church of St. George (Djurdjic) – Освећење храма Св. Георгија (Ђурђиц)
DESCRIPTION:THE HOLY GREAT-MARTYR GEORGE \nOn this day we commemorate the translation of the relics of St. George\, from Nicomedia\, where he suffered at the time of Emperor Diocletian\, to the city of Lydda in Palestine. The suffering of this wonderful saint is described on April 23. Anticipating his martyrdom\, St. George begged his servant to take his relics to Palestine\, where his mother had been born\, and where he had distributed his large estate to the poor. The servant did so. During the reign of Emperor Constantine\, pious Christians built a beautiful church to St. George in Lydda and\, upon the consecration of that church\, the relics of the saint were interred there. Innumerable miracles have occurred from these miracle-working relics of St. George\, the great-martyr of Christ. \n+++ \n  \nСВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ – ЂУРЂИЦ \n  \nОвога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску\, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога\, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину\, одакле му и мајка родом беше\, и где имаше велико имање\, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана\, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве\, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија\, великомученика Христова.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/dedication-of-the-church-of-st-george-djurdjic-%d0%be%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%9b%d0%b5%d1%9a%d0%b5-%d1%85%d1%80%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d1%81%d0%b2-%d0%b3%d0%b5%d0%be%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98/2028-11-16/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/png:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-George-the-Victorious-scaled.png
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281120T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281120T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053721Z
LAST-MODIFIED:20251116T202709Z
UID:10000487-1858352400-1858356000@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Great Vespers with the Blessing of the Loaves +++ Вечерње са петохљебницом
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/great-vespers-with-the-blessing-of-the-loaves-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-%d1%81%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%be%d1%85%d1%99%d0%b5%d0%b1%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%be%d0%bc/2028-11-20/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-with-Petohljebnica.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281121
DTEND;VALUE=DATE:20281122
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T052229Z
LAST-MODIFIED:20251115T154315Z
UID:10000436-1858377600-1858463999@serbianchurchdc.org
SUMMARY:St. Archangel Michael – Св. Архангел Михаило
DESCRIPTION:THE HOLY ARCHANGEL MICHAEL AND ALL THE BODILESS POWERS OF HEAVEN \nThe angels of God were celebrated by men from earliest times but this celebration was often turned into the divinization of angels (II Kings 23:5). The heretics wove all sorts of fables concerning the angels. Some of them looked upon angels as gods; others\, although they did not consider them gods\, called them the creators of the whole visible world. The local Council of Laodicea (four or five years before the First Ecumenical Council) rejected the worship of angels as gods and established the proper veneration of angels in its Thirty-fifth Canon. In the fourth century\, during the time of Sylvester\, Pope of Rome\, and Alexander\, Patriarch of Alexandria\, the present Feast of Archangel Michael and all the other heavenly powers was instituted for celebration in the month of November. Why precisely in November? Because November is the ninth month after March\, and March is considered to be the month in which the world was created. Also\, as the ninth month after March\, November was chosen for the nine orders of angels who were created first. St. Dionysius the Areopagite\, a disciple of the Apostle Paul (who was taken up into the third heaven)\, described these nine orders of angels in his book\, On the Celestial Hierarchies\, as follows: six-winged Seraphim\, many-eyed Cherubim\, God-bearing Thrones\, Dominions\, Powers\, Virtues\, Principalities\, Archangels\, and Angels. The leader of all the angelic hosts is the Archangel Michael. When Satan\, Lucifer\, fell away from God and drew a part of the angels with him to destruction\, then Michael stood up and cried out before the faithful angels: “Let us attend! Let us stand aright! Let us stand with fear!” and all of the faithful angelic heavenly hosts cried out: “Holy! Holy! Holy! Lord God of Sabaoth! Heaven and earth are full of Thy glory!” Concerning the Archangel Michael\, see Joshua 5:13-15 and Jude 1:9. Among the angels there reign perfect oneness of mind\, oneness of soul\, and love. The lower orders also show complete obedience to the higher orders\, and all of them together to the holy will of God. Every nation has its guardian angel\, as does every Christian. We must always remember that whatever we do\, in open or in secret\, we do in the presence of our guardian angel. On the day of the Dread Judgment\, the multitude of the hosts of the holy angels of heaven will gather around the throne of Christ\, and the deeds\, words\, and thoughts of every man will be revealed before all. May God have mercy on us and save us by the prayers of the Archangel Michael and all the bodiless heavenly powers. Amen. \n+++ \nСВЕТИ АРХИСТРАТИГ МИХАИЛ И ОСТАЛЕ СИЛЕ НЕБЕСНЕ БЕЗТЕЛЕСНЕ \nАнгели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23\, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор\, који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора\, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских\, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит\, ученик апостола Павла\, онога апостола\, који се уздигао до у треће небо\, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими\, многоочити Херувими и богоносни Престоли\, Господства\, Силе и Власти\, Начала\, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана\, Луцифер\, отпао од Бога\, и повукао собом у пропаст један део ангела\, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ\, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат\, свјат\, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5\, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије\, једнодушност и љубав\, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима\, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља\, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили\, јавно или тајно\, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова\, и пред свима њима објавиће се дела\, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/st-archangel-michael-%d1%81%d0%b2-%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0%d0%bd%d0%b3%d0%b5%d0%bb-%d0%bc%d0%b8%d1%85%d0%b0%d0%b8%d0%bb%d0%be/2028-11-21/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/png:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Holy-Archangel-Michael-scaled.png
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281121T073000
DTEND;TZID=America/New_York:20281121T090000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053956Z
LAST-MODIFIED:20251115T010516Z
UID:10000527-1858404600-1858410000@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Divine Liturgy +++ Света Литургија
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/divine-liturgy-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-4/2028-11-21/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Divine-Liturgy.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281121T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281121T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053755Z
LAST-MODIFIED:20251117T045328Z
UID:10000497-1858438800-1858442400@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Vespers +++ Вечерње
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/vespers-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-3/2028-11-21/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-final.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281122
DTEND;VALUE=DATE:20281123
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T052624Z
LAST-MODIFIED:20251112T162441Z
UID:10000446-1858464000-1858550399@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Saint Necatrius of Aegina +++ Свети Нектарије Егински
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/saint-necatrius-of-aegina-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%b5%d0%b3%d0%b8%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8/2028-11-22/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Nectarius-of-Aegina.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281123T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281123T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053839Z
LAST-MODIFIED:20251123T011953Z
UID:10000507-1858611600-1858615200@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Vespers +++ Вечерње
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/vespers-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-4/2028-11-23/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/png:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-final.png
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281124
DTEND;VALUE=DATE:20281125
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T052839Z
LAST-MODIFIED:20251115T154051Z
UID:10000456-1858636800-1858723199@serbianchurchdc.org
SUMMARY:St. Stephen of Decani +++ Св. Стефан Дечански
DESCRIPTION:THE HOLY MARTYR STEFAN OF DEČANI\, KING OF SERBIA \nStefan was the son of King Milutin and father of Tsar Dušan.  By the command of his ill-informed father\, Stefan was blinded\, and at the command of his capricious son (Dušan)\, was strangled in his old age. When he was blinded\, St. Nicholas appeared to him in the church at Ovče Polje (Field of the Sheep) and showed him his eyes saying: “Stefan\, be not afraid: behold your eyes in my palm. In due time\, I will return them to you.” Stefan spent five years in Constantinople as a prisoner in the Monastery of the Pantocrator. By his wisdom and asceticism\, his meekness and piety\, his patience and benevolence\, Stefan not only surpassed all the monks in his monastery\, but all monks in Constantinople. When five years had passed\, St. Nicholas again appeared to him and said: “I came to fulfill my promise.” He then traced the sign of the Cross on the blind king\, and Stefan received his sight. In thanksgiving to God\, Stefan built the Church of Dečani\, one of the most marvelous works of Byzantine artistic beauty\, and one of the most famous monuments of Serbian piety. The holy King Stefan\, with St. Sava and the holy Prince Lazar\, constitute a most glorious trinity of holiness\, nobility and self-sacrifice–the gift of the Serbian people. St. Stefan lived his earthly life as a martyr\, and died as a martyr in the year 1336 A.D.\, receiving the wreath of immortal glory from the Almighty God Whom he had faithfully served. \n+++ \nСВЕТИ МУЧЕНИК СТЕФАН ДЕЧАНСКИ КРАЉ СРПСКИ \nСин краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен\, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу\, и показао му његове очи рекавши: „Стефане\, не бој се\, ево твојих очију на моме длану\, у своје време ја ћу ти их вратити“. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом\, кротошћу и благочешћем\, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање“. И осени слепог краља крсним знамењем\, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански\, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости\, благородства и самопожртвовања\, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век\, и као мученик скончао 1336. год.\, примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља\, коме је верно послужио.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/st-stephen-of-decani-%d1%81%d0%b2-%d1%81%d1%82%d0%b5%d1%84%d0%b0%d0%bd-%d0%b4%d0%b5%d1%87%d0%b0%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8/2028-11-24/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Stephen-of-Decani-scaled.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281124T073000
DTEND;TZID=America/New_York:20281124T090000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T054138Z
LAST-MODIFIED:20251115T010256Z
UID:10000538-1858663800-1858669200@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Divine Liturgy +++ Света Литургија
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/divine-liturgy-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-6/2028-11-24/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Divine-Liturgy.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281125T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281125T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053906Z
LAST-MODIFIED:20251117T045301Z
UID:10000517-1858784400-1858788000@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Vespers +++ Вечерње
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/vespers-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-5/2028-11-25/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-final.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281126
DTEND;VALUE=DATE:20281127
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053241Z
LAST-MODIFIED:20251115T154017Z
UID:10000466-1858809600-1858895999@serbianchurchdc.org
SUMMARY:St. John Chrysostom – Св. Јован Златоусти
DESCRIPTION:SAINT JOHN CHRYSOSTOM\, PATRIARCH OF CONSTANTINOPLE \nJohn was born in Antioch in the year 354 A.D. His father\, Secundus\, was an imperial commander and his mother’s name was Anthusa. Studying Greek philosophy\, John became disgusted with Hellenic paganism and adopted the Christian Faith as the one and all-embracing truth. Meletius\, Patriarch of Antioch\, baptized John\, and his parents also subsequently received baptism. Following his parents’ repose\, John was tonsured a monk and lived a strict life of asceticism. He then wrote a book\, On the Priesthood\, after which the Holy Apostles John and Peter appeared to him\, and prophesied that he would have a life of great service\, great grace and great suffering. When he was to be ordained a priest\, an angel of God appeared simultaneously to John and to Patriarch Flavian (Meletius’s successor). While the patriarch was ordaining John\, a shining white dove was seen hovering over John’s head. Glorified for his wisdom\, asceticism and power of words\, John was chosen as Patriarch of Constantinople at the behest of Emperor Arcadius. As patriarch\, he governed the Church for six years with unequalled zeal and wisdom. He sent missionaries to the pagan Celts and Scythians and eradicated simony in the Church\, deposing many bishops guilty of this vice. He extended the charitable works of the Church and wrote a special order of the Divine Liturgy. He shamed the heretics\, denounced Empress Eudoxia\, interpreted Holy Scripture with his golden mind and tongue\, and bequeathed the Church many precious books of his homilies. The people glorified him\, the envious loathed him\, and the Empress\, on two occasions\, sent him into exile. John spent three years in exile\, and reposed as an exile on the Feast of the Elevation of the Precious and Life-giving Cross\, September 14\, 407 A.D.\, in the town of Comana in Georgia. Before his repose\, the Holy Apostles John and Peter appeared to him again\, as did the Holy Martyr Basiliscus (May 22) in whose church he received Communion for the last time. His last words were\, “Glory be to God for all things\,” and with that\, the soul of the golden-mouthed patriarch was taken into Paradise. Chrysostom’s head reposes in the Church of the Dormition in Moscow\, and his body reposes in the Vatican in Rome. \n+++ \nСВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ \nПатријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског\, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству“\, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу\, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше\, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости\, подвига и силе речи\, би Јован изабран\, по жељи цара Аркадија\, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком\, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави\, завидљивци га омрзоше\, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године\, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар\, као и св. муч. Василиск (22. маја)\, у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!“ беху његове последње речи\, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви\, а тело у Ватикану у Риму.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/st-john-chrysostom-%d1%81%d0%b2-%d1%98%d0%be%d0%b2%d0%b0%d0%bd-%d0%b7%d0%bb%d0%b0%d1%82%d0%be%d1%83%d1%81%d1%82%d0%b8/2028-11-26/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-John-Chrysostom-scaled.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281126T073000
DTEND;TZID=America/New_York:20281126T090000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T054208Z
LAST-MODIFIED:20251115T010123Z
UID:10000548-1858836600-1858842000@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Divine Liturgy +++ Света Литургија
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/divine-liturgy-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-7/2028-11-26/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Divine-Liturgy.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281128
DTEND;VALUE=DATE:20290107
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251108T053514Z
LAST-MODIFIED:20251115T153906Z
UID:10000476-1858982400-1862438399@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Advent - Christmas Lent +++ Божићни пост
DESCRIPTION:Хришћански пост\nЖивот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда\, потпомогнутог Божјом благодаћу\, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. У давној прошлости\, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране\, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива „мрсном”\, тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла\, али\, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб\, поврће\, воће и разни други плодови. Посебну врсту поста представља „сухоједење”\, које подразумева употребу само некуване\, дакле суве посне хране. \nНа пост наилазимо у многим религијама\, мада он једино у православном хришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама. Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу\, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповест о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста\, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи\, при ратној опасности и страдању\, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела\, речи и мисли. Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету. Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно\, без лицемерја\, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу. \nСмисао поста \nОсновни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти\, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост\, дакле\, има две стране\, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли\, жеља и дела\, умножавању молитава\, доброчинстава и вршењу свих еванђелских врлина. Стога свети Василије опомиње: „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела\, зато што је истински пост удаљавање од злих дела.” Пост обуздава сластољубље и стомакоугађање. Међутим\, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак\, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можемо да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву\, те тако постанемо заједничари Божје благодати. \nЕво како нас Свети Јован Златоусти учи шта је истински пост: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха\, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим\, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице\, одврати свој поглед од њега. Дакле\, не само да постиш стомаком\, већ и очима и слухом\, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али\, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу\, а уједамо и прождиремо своје ближње.” \nСвети Фотије\, Патријарх цариградски\, каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха\, мржње\, зависти\, оговарања\, неумесних шала\, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу\, али у њој живи са змијама и скорпијама.” \nПост је нераскидиво повезан са милостињом и зато нас стари хришћански писци уче да вишак новца који уштедимо на умереној исхрани у периоду поста можемо да уделимо као милостињу сиромашним и болесним те тако ускративши сувишно телу дарујемо потребно души. \nУ време поста потребно је да више хранимо своју душу молитвом и речју Божјом него ли своје тело храном и телесним уживањима. Господ нас учи у Еванђељу да се зли духови изгоне једино постом и молитвом. Зато и Црква у време постова подстиче своје вернике на усрднију молитву како у храмовима\, тако и у личним молитвама код куће. Није довољно постити само делима и речју\, већ и мислима. Каква нам је корист од уздржавања од нечистих дела када о њима страсно маштамо и наслађујемо се. Молитва уз телесни пост најјаче је оружје за борбу против страсних помисли и маштарија. У време поста верници би требали да избеговају свако славље и забаву\, а супружници и телесно општење. У посту се не обављају венчања\, а добро је у том периоду максимално смањити и гледање телевизара и радија и то време искористити у читању Светог Писма и других верских књига. \nПост средом и петком \nСреда и петак су се од најранијих дана сматрали данима посвећеним посту и молитви. Ови се дани посте током целе године\, осим у периодима тзв. Трапавих недеља о којима се говори у наставку текста. Пост средом је одређен у знак сећања на Јудину издају Господа Христа\, док петком постимо јер је Господ тога дана разапет на крсту. Непоштовање ових посних дана се осуђује 69 каноном св. Апостола. Од старине ови посни дани се посте „на води”\, дакле и без употребе уља. Када у ове дане падне празник са црвеним словом или светитељ чије је име у календару одштампано маснијом бојом\, дозвољена је употреба уља и вина. Ови дани се могу постити на уљу и у случају телесне слабости. Што се тиче духовног поста\, средом и петком треба се више и усрдније молити\, посебно читајући оне главе Св. Писма које се односе на издају Христа\, његово суђење и распеће. \nЧетири велика годишња поста \n1. Велики пост: \nВелики пост је најважнији посни период у току године. Његов основни задатак јесте да нас телесно и душевно припреми за празник Васкрсења Христовог. То је уједно и најстрожији пост Цркве и обавезан је за све хришћане. У време овога поста уздржавамо се од меса\, јаја\, сира\, млека\, дакле хране са животињским масноћама. Вино и уље дозвољени су само суботом и недељем\, али и на дан св. четрдесеторице мученика\, док се риба може користити само на Благовести и Цвети. Свим осталим данима пости се „на води”\, а поготово строго средом и петком. По слабости се у недељне дане осим среде и петка може разрешити уље\, али са посебним благословом духовника или парохијског свештеника. Прва три дана прве недеље Великог поста од старине се посте посебно строго. То исто вреди за последњу недељу поста коју постимо „на води”\, осим Велики Четвртак на који разрешавамо на уље и вино. На Велики Петак се уздржавамо од јела и пића све до изношења плаштанице\, дакле до 3 сата поподне\, после чега се узима лаган оброк „на води”. Такође строго постимо и Велику Суботу као једину посну суботу у току године. \n2. Божићни пост \nСледећи дужи период поста у години је Божићни пост који такође траје четрдесет дана\, али није тако строг као Велики Пост. Почиње 15/28 новембра\, а завршава 24. децембра/6. јануара. У току целог овога поста не једемо месо\, бели мрс и јаја. Уље и вино су дозвољени свим данима осим среде и петка који се посте „на води”. Риба се једе сваке суботе и недеље као и на Ваведење Пресвете Богородице\, чак и ако празник падне у среду или петак. Последња недеља Божићног поста пости се строжије\, без употребе рибе\, а по могућности „на води”. На Бадњи дан се не употребљава ни уље ни вино\, већ се обавезно пости „на води”. Веома је важно да православни хришћани који живе у земљама у којима се новогодишњи празници славе по новом календару и падају у време Божићног поста\, не прекидају пост\, већ да Нову Годину прослављају када она дође по православном календару\, поштујући традицију својих предака и црквена правила. \n3. Пост Светих Апостола \nПост светих Апостола траје од Недеље свих светих до празника св. Апостола Петра и Павла 28. јуна/12. јула. Његова дужина трајања зависи од пасхалног и пентикосталног циклуса на који се надовезује почетак поста. Овај пост сличан је Божићном\, мада нешто блажи. За време његовог трајања не једе се месо\, бели мрс и јаја. Риба\, вино и уље се једу сваки дан осим\, наравно\, среде и петка који се посте „на води”. Дан уочи Петровдана се такође строго пости\, осим ако падне у суботу или недељу\, када је дозвољена употреба уља. На дан Рођења Светог Јована Крститеља једемо рибу\, иако падне у среду или петак. Уколико Петровдан падне у среду или петак\, тога дана не мрсимо већ једемо рибу\, вино и уље. \n4. Госпојински пост \nГоспојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје само 15 дана\, од 1/14 августа до 28/15 августа. Он је посвећен духовној припреми уочи празника Успења Пресвете Богородице. Овај пост је строжији од божићног и апостолског\, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост\, све дане „на води”\, осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак\, не мрсимо већ и тада једемо рибу\, вино и уље. У нашем народу постоји обичај да се младо грожђе не једе до Преображења Господњег\, јер се тога дана у црквама благосиља грожђе и дели се народу. \nЈеднодневни постови у току године: \n1. Крстовдан\, 5/18. јануар\, уочи Богојављења: \nОвај дан строго постимо по могућности на „сухоједењу”\, осим ако падне у суботу или недељу\, када разрешавамо „на уље”. Овим постом се припремамо за празник Богојављења и за пијење богојављенске водице. \n2. Воздвиженије Часнога Крста\, 14/27. септембра: \nПости се исто као и Крстовдан. \n3. Усековање главе Светог Претече\, 29. августа/11. септембра: \nУ част Светог  Јована Претече и његовог мученичког страдања; овај пост се пости као и ова претходна два дана\, осим ако празник падне у суботу или недељу\, када једемо уље и вино. У нашем народу постоји благочестиви обичај да се на овај дан ништа не једе из тањира и да се избегава храна и плодови црвене боје\, у знак сећања на погубљење св. Претече коме је глава одрубљена и донесена Иродијади на тањиру. \nПост се може држати у току године и у неким другим посебним приликама: \n1. У случајевима рата\, катаклизми и великог страдања епископ може да наложи пост народу како би се тиме умилостивио Бог. \n2. Духовник може да својој духовној деци наложи пост као епитимију из разних разлога. \n3. Свети оци саветују пост од пар дана пред крштење\, јелеосвећење\, свету тајну брака или рукоположење свештеника. \n4. У Православној цркви је уобичајен пост пре свете тајне евхаристије\, тј. светог причешћа. Обавезно је да се сваки хришћанин који се спрема за свето причешће уздржава од хране\, пића\, употребе дувана и телесног општења од поноћи претходног дана. Вече уочи св. причешћа треба провести молитвено и у читању Светог Писма и других духовних књига\, како бисмо се што потпуније припремили за примање светих тајни. Што се тиче вишедневног поста пред свето причешће\, његова дужина и строгост зависе од благослова духовника или парохијског свештеника. Онима који редовно посте све црквене постове по типику и редовно се исповедају\, духовници често не одређују дужи период поста пред свето причешће као обавезу. Међутим\, пошто највећи број верника наше Цркве не држи редовно и правилно по типику црквене постове и редовно се не исповеда\, Црква одређује један строжији период поста „на води”\, дакле без употребе уља и алкохола\, у трајању до 7 дана пред свето причешће као и обавезну исповест. \nПериоди разрешења поста – трапаве седмице \nТрапаве седмице су периоди у које Црква разрешава употребу свих врста хране\, чак и средом и петком. На тај начин се изражава празнични карактер ових периода који обавезно следе великим празницима. \n1. Дванаестодневница је период између два велика непокретна празника\, Божића и Богојављења. У све дане овог периода\, осим\, свакако\, Крстовдана када се строго пости\, дозвољена је употреба свих врста хране. \n2. Светла седмица је период који траје од Васкрса до Томине недеље. Цела ова седмица је празничног карактера. У ове дане је строго забрањен пост. Поред тога у целом периоду Педесетнице\, дакле од Васкрса па до Духова забрањен је строги пост „на води”. Ипак среда и петак се не мрсе већ се у те дане може јести вино и уље\, а у Среду Преполовљења и Среду Оданија Пасхе и риба. \n3. Духовска седмица која траје од празника Духова до Свих Светих и у те дане је дозвољена употреба свих врста јестива\, чак и средом и петком због празничног духовданског карактера ове седмице. У периоде разрешења поста можемо условно да убројимо и прве три седмице Триода\, дакле\, три недеље пре почетка Великог Поста. У току ових седмица се постепено припремамо за Велики пост: \n\nПрве седмице\, блуднога сина\, имамо разрешење на сва јестива\, чак и средом и петком.\nДруге\, месопусне седмице\, мрсимо свим данима осим среде и петка када држимо пост „на води”. На крају ове друге недеље падају тзв. Месне покладе када престајемо да једемо месо и не употребљавамо га више све до Васкрса.\nТрећа\, сиропусна недеља\, је исто тако припремног карактера и у те дане забрањено је једење меса. У току целе ове недеље можемо да једемо рибу\, бели мрс и јаја и на дан уочи почетка Великог поста имамо Беле покладе\, после чега почиње период поста.\n\nВеома је важно да православни хришћани редовно посте своје славе које падају у посне периоде\, као што је нпр. Свети Никола и др. Спремање ових слава на мрсној храни и уз недолично и разуздано весеље сматра се грехом и тиме уместо да светитељу укажемо част и поштовање навлачимо на себе Божји гнев. \nЗато\, браћо хришћани редовно држимо свети пост. Он ће нам донети много добра и привући ће Божји благослов на наше домове и породице. Бог ће тешко услишити наше молитве уколико их не потпомогнемо својим властитим трудом у посту\, молитви и светим врлинама. Не заборавимо\, Господу није потребан наш пост и гладовање\, већ нама самима како би наша срца омекшала\, скрушила се и смирила пред Богом и постала способна да приме Божју благодат и помоћ. Постом изражавамо и своју љубав и веру у Господа\, јер само оној који поштује све Господње заповести има истинску љубав према своме Творцу. А\, заповест о посту једна је од најважнијих Господњих заповести. Не обраћајмо пажњу на оне који доконо говоре да „грех не улази на уста”. Грех непоштовања поста не лежи у самој храни коју са благодарношћу узимамо\, већ и у дрском гажењу заповести Господње о посту и црквених правила која су по надахнућу Светог Духа прописали богоносни оци\, светитељи Цркве Христове\, и оставили их нама као вечни аманет и незаблудиви пут духовног усавршавања . \nБратија манастира Високи Дечани \nИзвор: Званична страница Српске Православне Цркве: http://www.spc.rs/sr/hrishtshanski_post_1?fbclid=IwAR1aZ2SAcJgQFvEHNGpuHCMHWuharWtVXF_fI4oxR5W6F-8OoIBgGp-1nHs (27. новембар 2019). \n\n\n\n\n\n\n+++\n\n\nThe Meaning of Fasting in the Orthodox Church\n\n\n\n\n\nby Fr. Milan Savich \nFasting is as old as the human race. Fasting was practiced by pagan religions\, Judaism and Christianity\, and it was generally considered an important element of religious life\, although with different practices and understanding. In the ancient religions of the East fasting meant a complete abstention from food for a certain period of time — one day or more. The origin of fasting as a moral discipline\, especially among the old pagan religions is very obscure\, just as their understanding of God was inadequate and vague. \nThe monotheistic\, God revealed religion of the “Chosen People” knew about fasting. From the Old Testament we learn that God instituted fasting in Paradise when He said: “But of the tree of knowledge of good and evil\, thou shalt not eat of it: for in the day that thou eatest thereof thou shalt surely die.” (Gen. 2:17) From this is clear that fasting existed before the “original sin” of Adam and Eve\, and it was not ordered as a cure for their sin. The fasting in Paradise consisted of abstaining of certain food — namely of “the fruit of the tree.” The tree of knowledge of good and evil was created by God as well as all other trees in Paradise and\, as such\, preceded the Satan and his sinful machinations. God’s commandment to Adam and Even not to eat of the particular fruit was issued as a method of man’s discipline of self-control and spiritual growth. This means that the first man in Paradise was not perfect\, but was good and capable to improve and develop his spiritual and moral personality. \nFasting understood in this way was practiced both in the Old and New Testament and throughout the entire history of the Church. A noted Orthodox theologian Father Alexander Schmemann\, speaking about fasting in the Old and New Testament\, saw a great similarity and interdependence between two events in the Bible — one at the beginning of the Old Testament and the other at the beginning of the New Testament. He writes: “The first is the ‘breaking of the fast’ by Adam in Paradise. He ate of the forbidden fruit. This is how man’s original sin is revealed to us. Christ\, the new Adam\, — and this is the second event — begins by fasting. Adam was tempted and succumbed to temptation. The result of Adam’s failure is expulsion from Paradise and death. The fruit of Christ’s victory is the destruction of death and return to Paradise. It is clear\, that in this perspective\, fasting is revealed to us as something decisive and ultimate in importance. It is not mere ‘obligation’\, a custom; it is connected with the very mystery of life and death\, of salvation and damnation.” St. Basil the Great\, confirms the above statement by saying: “Because we did not fast\, we were chased out of Paradise; let us fast now\, so that someday we return there. \nWe have many shining examples of fasting in the Old and New Testament. Moses fasted forty days before receiving from God the Ten Commandments. The prophet Isaiah has written about fasting centuries before Christ’s coming: \nIs not this the fast that I choose\, to loose the bonds of wickedness\, to undo the thongs of the yoke\, to let the oppressed go free…? Is it not to share your bread with the hungry\, to bring the homeless poor into your house; when you see the naked to cover him… then shall your light break forth like the dawn … (Isaiah 58) \nIn the Old Testament fasting is sometimes preparation for the Feast days\, but more generally it is a sign of humility before God. Fasting accompanied mourning and repentance. In time of necessity of danger\, it was appropriate for an individual or the whole community to fast. Fasting\, so to speak\, reinforced urgent prayer. How seriously it might be taken up\, to the extent that an earnest man of prayer might become weak and think through lack of nourishment\, is shown by Psalm 109:24: \nMy Knees are weak through fasting; and my flesh faileth of fatness. \nFasting in the New Testament was introduced by our Lord Jesus Christ Who gave us a great example of fasting. After His Baptism in the river of Jordan He withdrew into the wilderness where He spend forty days and forty nights in prayer and fasting in preparation for His sacred ministry. Jesus taught his disciples and followers to fast. He told them not to fast like the Pharisees\, but when they fast bodily they should be completely natural in their behavior — humble and penitent. \nAnd when ye fast\, do not look dismal\, like the hypocrites\, for they disfigure their faces that their fasting may be seen by men. Truly\, I say to you\, they have their reward. But when you fast\, anoint your head and wash your face that your fasting may not be seen by men\, but by your Father Who is in secret. And your Father Who sees in secret will reward you. (Matt. 6:16-18) \nHere we should mention that fasting in the Orthodox Church has two aspects: physical and spiritual. The first one implies abstinence from rich food\, such as dairy products\, eggs and all kinds of meat. Spiritual fasting consists in abstinence from evil thoughts\, desires\, and deeds. The main purpose of fasting is to gain mastery over oneself and to conquer the passions of the flesh. It is to liberate oneself from dependence on the things of this world in order to concentrate on the things of the Kingdom of God. It is to give power to the soul so that it would not yield to temptation and sin. According to St. Seraphim\, fasting is an “indispensable means” of gaining the fruit of the Holy Spirit in one’s life\, and Jesus Himself taught that some forms of evil cannot be conquered without it. When the Apostles failed to heal a sick and suffering child\, Christ explained that\, “This kind (meaning devil) can come out only by prayer and fasting.” (Matt. 12:21) Commenting on this St. John Chrysostom said: “That these are like two wings that carry a person to the heights of God.” \nThe Apostles of Christ continued in prayer and fasting\, and commanded others to do the same. They fasted also as they accomplished their ministries by the power of the Holy Spirit and by prayer\, as we reads in the Acts: \nNow in the church at Antioch… while they were worshipping the Lord and fasting\, the Holy Spirit said\, ‘Set apart for me Barnabas and Saul (Paul) for the work to which I have called them.’ Then after fasting and praying they laid their hands on them and sent them off. (Acts. 13:-13) \nToday\, I think it is safe to say\, the practice and idea of fasting is largely ignored. Some people say that God’s people need not fast since we are saved by grace and not by works\, and that fasting can easily become hypocritical\, done merely for show and for the condemnation of others. Many others generally dismiss fasting as something old-fashioned\, simple and naïve. “This is the twentieth century; those rules were made for the past and simpler days.” \nNonetheless\, in spite of present practice of most people\, we must take the practice of fasting seriously\, if for no other reason\, then out of respect for other people\, throughout Christian history\, who have taken it seriously. We all need to develop the habit of saying no to our carnal passions and desires. What we need is self-discipline and self-control. These are acquired only through regular spiritual exercise — namely through fasting. \nFasting is not at all an act of mortification for mortification’s sake. It is not a “little suffering” which is somehow pleasing to God. It is not a punishment which is to be sorrowfully endured in payment for sins. On the contrary\, fasting for a Christian\, should be a joyful experience\, because fasting is a self-discipline which we voluntarily impose upon ourselves in order to become better persons and better Christians. The sin of not fasting is the sin of failing to employ a practice which is absolutely necessary to a sinful person in his struggle to overcome his sins and to gain the love and communion of God. \nFasting is an art fully mastered by the Saints. These holy men and women\, who have taken their religion and fasting seriously\, can be of great help to us. They offer a number of recommendations for fasting. \n1. Fasting is essential for us to regain control over our bodies. \nWe live in a pluralistic and secularistic society where the Biblical idea of fasting is completely ignored and forgotten. “Gluttony has become a way of life for a fallen man and\, it affects every area of live\, leaving us wide open to all types of temptation. We all eat too much\, and fasting is the only way to end this unnatural obsession with food. Fasting puts food into its proper perspective. We must each in order to live\, but we shouldn’t simply live to eat.” St. Isaac of Syria said: “The first commandment given to our nature in the beginning was the fasting from food and in this the head of our race (Adam) fell. Those who wish to attain the fear of God\, therefore\, should begin to build where the building was first fallen. They should begin with the commandment to fast.” \n2. Fasting simplifies our lives. \n“By eating less\, we can pay attention to more important matters\, such as our relationship with God.” Fasting is part of the spiritual life without which the soul perishes\, suffocated by the flesh and choked by carnal pleasures. A human being must fast. The effort enlightens the mind\, strengthens the spirit\, controls the emotions and tames the passions. Thus “a man who strives for salvation… must not allow himself to eat to fullness …” says St. Gregory of Sinai. St. Isaac of Syria says\, “Meager food at the table of the pure cleanses the soul of those who partake from all passion … for the work of fasting and vigil is the beginning of every effort against sin and lust … almost all passionate drives decrease through fasting.” An old man in the desert was asked why he was so severe on his body. He answered simply\, “If I don’t kill it\, it kills me.” By this the holy fathers taught us to be killers of passions and not killers of the body. Partake of everything that is permissible with thanksgiving\, to the glory of God and avoid boastful arrogance; but refrain from every excess. (The Monks Callistus and Ignatius\, 14c.\, Directions to Hesychasts.) \n3. Fasting “lightens our load” and makes it easier to pray. \n“For many people the refusal to fast is just one more excuse to cut themselves off from God. The person who wants to pray better should eat less. This makes the mind and the spirit less sluggish. We are then more capable of lifting our minds and hearts to God.” St. Isaac of Syria says: “As long as man’s mouth is sealed by fasting his mind will meditate on the repentance of his soul.” Even the old Latins knew that “Plenus veter non studet libenter.” \n4. Fasting restores discipline to our lives. \n“How many of us can honestly say that we are disciplined in spiritual matters as we should be? Fasting may just be the beginning of our journey toward spiritual seriousness\, but we all have to start somewhere. We can all see what the lack of real discipline has done to American moral life. The same happens to our own spiritual lives without discipline. Fasting is the beginning of this discipline.” That is why the Canons of the Church Councils — Trullo\, Gangra and Laodicia as well as the rules and regulations of Sts. Dionisius\, Peter and Timothy of Alexandria — order us to fast. According to Milas\, “The Church has introduced fasting in the life of a Christian in order to enable man to live a life of piety and repentance. This regulation is based on the practice of the Church in the Old Testament and the examples of its Founder and the Apostles in the New Testament. The fast days which we must observe are ordered by the Church authorities and\, therefore\, are obligatory for all\, except the sick; if a clergyman disobeys this rule he shall be deposed\, and a layman excommunicated.” \n5. Another aspect of fasting is abstinence \n“Not many parents enjoy the disobedience of their children. God is equally unhappy to see our disobedience in spiritual matters. Fasting encourages obedience to God’s moral commands by making us center our lives around His.” In other words\, our fasting should not be self-willed but obedient. When we fast\, says Kallistos Ware\, “we should not try to invent special rules for ourselves\, but we should follow as faithfully as possible the accepted pattern set before us by Holy Tradition.” We should always rely on the spiritual advice of our priest or Father Confessor\, as it was practiced in the early centuries of Church life\, as Abba Antony said: “I know of monks who fell after much labor and lapsed into madness\, because they trusted in their own work and neglected the commandment that says: ‘Ask your father\, and he will tell you.” (Deut. 32:7). \n6. Fasting ultimately brings about purity of heart. \n“The saints teach that for us to purify our hearts we must begin with the control of our bodily desires through fasting. As long as the flesh rules purity of heart will not exist.” In the words of St. John Chrysostom fasting implies not only abstinence from food\, but from sins also. “The fast\,” he insists\, “should be kept not by the mouth alone but also by the eye\, the ear\, the feet\, the hands and all the members of the body: the eye must abstain from impure sights\, the ear from malicious gossip\, the hands from acts of injustice.” It is useless to fast from food\, protests St. Basil\, and yet to indulge in cruel criticism and slander: “You do not eat meat\, but you devour your brother.” The same point is made in the Triodion\, especially during the first week of Lent: \nAs we fast from food\, let us abstain also from every passion… Let us observe a fast acceptable and pleasing to the Lord. True fasting is to put away all evil\, to control the tongue\, to forbear from anger\, to abstain from lust\, slander\, falsehood and perjury. If we renounce these things\, then is our fasting true and acceptable to God. Let us keep the Fast not only by refraining from food\, but by becoming strangers to all the bodily passions. \n 7. Fasting returns us to a “Paradise-like” way of life. \nOur forefathers Adam and Eve ate only plants rather than meat or meat products. (Gen. 1:30\, 9:3) “When we fast\, we voluntarily return to Paradise. We do this not because it is sinful to eat meat\, but because we recognize our true homeland\, the Kingdom of God\, and we want to reinforce this truth in our lives.” Our fasting and self-discipline\, then\, “signifies a rejection of the world\, only in so far as it is corrupted by the fall; of the body\, only in so far as it is dominated by sinful passions. Lust excludes love; so long as we lust after other persons or other things\, we cannot truly love them. By delivering us form lust\, the fast renders us capable of genuine love. No longer ruled by the selfish desire to grasp and to exploit\, we begin to see the world with the eyes of Adam in Paradise. Our self-denial is the path that leads to our self-affirmation; it is our means of entry into the cosmic liturgy whereby all things visible and invisible ascribe glory to their Creator.” \n8. Finally\, fasting is the foundation of and preparation for every spiritual effort. \n“Spiritual effort presumes that we are in control of our bodies. Beyond this\, fasting is the ideal preparation for spiritual celebration\, such as Easter\, Christmas\, and other Feasts\, because when undertaken properly\, fasting fills our hearts and minds with the task before us. It concentrates our spiritual energies and makes them more effective.” Thus\, when Moses fasted on Mount Sinai (Exod. 34:28) and Elijah on Mount Horeb (Kings 19:8-12)\, the fast was in both cases linked with a Theophany. The same connection between fasting and the vision of God is evident in the case of St. Peter (Acts 10:9-17) He went up to the housetop to pray about the sixth hour\, and he became very hungry and wanted to eat; and it was in this state that he fell into a trance and heard the divine voice. Such is always the purpose of ascetic fasting — to enable us\, as the Triodion puts it\, to “draw near to the mountain of prayer.” \nPrayer and fasting should in their turn be accompanied by almsgiving\, by love for others expressed in practical form\, by works of compassion and forgiveness. As written in the Triodion: \nKnowing the commandments of the Lord\,\nlet this be our way of life:\nLet us feed the hungry\, let us give the thirsty drink\,\nLet us clothe the naked\, let us welcome strangers\,\nLet us visit those in prison and the sick.\nThen the Judge of all earth will say even to us:\nCome\, ye blessed of My Father\,\ninherit the Kingdom prepared for you. \nSource: Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America\, http://ww1.antiochian.org/node/50791 (11/27/19)
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/advent-christmas-lent-%d0%b1%d0%be%d0%b6%d0%b8%d1%9b%d0%bd%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82/2028-11-28/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Christmas-Nativity-1.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281202
DTEND;VALUE=DATE:20281203
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T041612Z
LAST-MODIFIED:20251201T041641Z
UID:10000631-1859328000-1859414399@serbianchurchdc.org
SUMMARY:St. Porphyrios of Kavsokalivia - Свети Порфирије Кавсокаливит
DESCRIPTION:Saint Porphyrios (Bairaktaris) was born in 1906 with the name Evangelos in Evoia\, Greece\, in the small village of Agios Ioannis (Saint John). As a child he tended to the sheep in the hills\, and it is there that he first read the life of Saint John the Hut-Dweller (Commemorated January 15th) which planted the desire of monasticism in his heart. The spark lit by Saint John was fanned when at the age of seven he overheard a conversation about the divine beauty of the Holy Mountain. Eventually he stowed away on a boat to Thessalonica\, hoping from there to reach Mount Athos. \nOn the evening after his arrival\, a group of monks gathered at the harbor to take the boat to Mount Athos. One of them noticed the young Porphyrios and asked him where he was going. Porphyrios told the monk that he was going to the Holy Mountain\, but lied about the reason as to why. The monk\, seeing through this\, told Porphyrios to tell any inquirers that he was his nephew and that his mother had passed away\, for otherwise he would not be allowed on the mountain since he was still a child. \nThe monk\, whose name was Panteleimon\, became his spiritual father and brought him to Kavsokalyvia\, a small skete where Panteleimon lived with his brother\, the Priest Ioannikos\, as fellow monastics. The young Porphyrios loved to carry out the virtue of obedience to his elders\, at times being tested by them without even knowing it. When he was fourteen\, his elder asked Porphyrios what he was planning to do with his life. The young man told him that he wished to stay on the Mountain. Two or three years later\, Porphyrios was tonsured with the name Nikitas. \nOnce\, being obedient to one of his elders against the wishes of the other\, Porphyrios went out on a rainy day to collect snails. After hours of filling his sack\, and burdened by the wind and cold\, Porphyrios found himself suddenly caught in a rockslide and was buried up to his knees. Crying out to the Theotokos he was miraculously delivered\, but having suffered badly he developed pleurisy and had to leave Mount Athos to seek medical treatment. The elder who told him to collect the snails profusely apologized\, and personally saw Porphyrios off of Mount Athos\, kissing him on the forehead in tears. \nPorphyrios returned to the village of Agios Ioannis in Evoia where he reunited with his family. He stayed at the monastery of Saint Haralambos\, which was near the village Avlonari\, until he recovered. his good reputation as a faithful and obedient monk quickly spread and thus caught the attention of the Bishop Fostinis of Kymi. He began to visit Porphyrios frequently\, and with the aid of Archbishop Porphyrios III of Sinai (from whom Porphyrios was given his final name)\, ordained the young monk a deacon and then a priest. Two years later he was made a confessor and would at times hear confessions for multiple days at a time without sleep or food. \nHis next major ministry was serving as the Chaplain at the Polyclinic Hospital in Athens for roughly 33 years (1940-1973). It was through the well-known Professor of Canon Law\, Amilkas Alivizatos\, that Porphyrios was assigned to the Church of Saint Gerasimos which was associated with the hospital. During this time he helped many patients spiritually by acting as their father confessor. In addition to his hospital duties\, he helped to renew the Church of Saint Nicholas in Kallisia\, often having recourse to it during the night to pray by himself or with family. \nHowever\, Porphyrios had still been unable to fulfill another dream he shared with his family: founding a monastery. After years of searching\, he bought some land upon the top of a hill in Milesi where he later founded The Holy Monastery of the Transfiguration. He remained there for many years before returning to his old cell on Mount Athos where he spent his last years. He departed this life on December 2nd\, 1991. Porphyrios was declared a saint by the Ecumenical Patriarchate on November 27th\, 2013. \nSource: https://www.goarch.org/chapel/saints?contentid=2496           12/14/20 \n+++ \nБлажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис\, а мајка Јелена\, кћи Антонија Ламброса. \nНа крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан\, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину\, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде\, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља\, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју. \nОтац га је научио Молебном канону Пресветој Богородици и свему што се тиче наше вере\, а што је и сам знао. Као дете\, Евангелос се брзо развијао. Причао нам је и сам да се почео бријати од своје осме године. Од најранијег узраста био је озбиљан\, марљив и ревностан\, и изгледао је старији од својих вршњака. \n Монашки призив \nДок је чувао овце\, али и док је радио у бакалници\, сричући је читао житије светог Јована Каливита; тако је осетио жељу да следи пример овог подвижника. Много пута кретао је пут Свете Горе\, али се из разних разлога враћао кући. Коначно\, кад му је било дванаест година\, са одлучном жељом да стигне куд је намерио\, он поново крене на пут. Господ благослови његов наум\, и он дође на Свету Гору. \nГоспод\, Који промишља о свему и управља нашим животом\, тако је уредио ствари да на броду који је пловио од Солуна до Свете Горе\, Евангелос сретне свог будућег старца\, јеромонаха и духовника Пантелејмона. Овај га још на броду прими у своју духовну заштиту; пошто улаз на Свету Гору није био дозвољен малолетницима\, духовник га представи као свог нећака и тако га уведе. \nЊегов старац\, отац Пантелејмон\, одвео га је до Кавсокаливије\, до испоснице Светог Георгија\, у којој се подвизавао са својим братом по мајци\, оцем Јоаникијем. У тој испосници раније се подвизавао и добрознани монах преподобни хаџи-Георгије. \nТако је отац Порфирије истовремено добио два духовника; према обојици је имао крајњу\, беспоговорну и радосну послушност. Ревносно се предао добровољном подвигу\, а жалио се само на то што његови духовници нису од њега тражили још већи подвиг. Нису нам довољно познате његове духовне борбе јер нам о њима није говорио. На основу штурих Старчевих речи\, упућених само неколицини духовне деце\, можемо закључити да је његов подвиг био непрестан\, напоран\, радостан и тежак. Ходао би\, на пример\, бос по снегу и по каменитим стазама. Спавао је врло мало\, и то на поду\, покривен само једном плахтом\, и покрај отвореног прозора чак и кад је падао снег. Наг од појаса навише\, правио је много метанија да га не би савладао дремеж. Бавио се дрводељем\, секао дрва\, сакупљао пужеве\, на леђима теглио земљу из велике даљине како би на кршевитом терену око испоснице Светог Георгија направио врт. За све то време\, сабирао је своју пажњу на читања и тропаре из светих служби и учио их напамет. Штавише\, пошто је\, приликом обављања рукодеља\, наизуст понављао свештена Јеванђеља\, у његов ум се није могла уселити испразна и рђава помисао. По властитим речима којима је описивао свој тадашњи живот\, био је „вечно у покрету“. \nОсновно и најзначајније обележје његовог подвига није био само телесни напор\, него свеобухватна послушност старцу\, апсолутна зависност од њега\, потпуно нестајање његове воље у вољи старчевој; преданост старцу препуна љубави\, поверења и дивљења\, поистовећивање са њим. У томе је тајна\, у томе је кључ; овде откривамо оно што је суштинско и што је значајно. \nТако је овај необразовани дечак\, са два разреда основне школе\, слушајући са пламеном љубављу свештене речи које су говориле о нашем вољеном Христу\, користећи се речником\, како је сам говорио\, самога Светога Писма и тумачећи непознато познатим\, успео да за кратко време научи оно што ми у школама и на универзитетима\, уз помоћ књига и учитеља\, у удобности\, али без жара\, не научимо за цео живот. \nНе знамо тачно када\, али изгледа убрзо после доласка на Свету Гору\, пострижен је за монаха и добио име Никита. \n Посета божанске благодати \nНије чудо што је божанска благодат видљиво почивала на овом младом монаху препуном ревности\, који је био преиспуњен љубављу Христовом и који никад није жалио труда и подвига. \nБила је зора\, и средишња црква у Кавсокаливији још увек је била закључана. У једном углу припрате\, монах Никита је чекао да зазвоне звона и да се отвори црква. После њега у припрату ступи стари монах Димас\, некадашњи руски официр\, коме је било око деведесет година; био је то велики подвижник и тајни светитељ. Пошто не виде никога\, старац помисли да је сам\, те поче да прави велике метаније и да се моли пред затвореним дверима наоса. \nБожанска благодат се разливала од преподобног старца Димаса и обливала млађаног Никиту\, који тада беше спреман да је прими. Осећања која обузеше младића не могу се описати. После свете Литургије и светог Причешћа\, млади монах Никита је био толико усхићен да је\, идући ка својој испосници\, раширио руке и гласно повикао: „Слава Теби\, Боже! Слава Теби\, Боже! Слава Теби\, Боже!“ \nПосле посете божанске благодати\, дошло је до темељне промене душевних и телесних својстава млађаног монаха Никите. Та промена је дошла од деснице Свевишњега. Одевен је у силу са висине и стекао натприродне благодатне дарове. \nПрви знак присуства благодатних дарова указао се кад је из велике даљине „видео“ своје старце\, који су се враћали издалека. „Видео“ их је тамо где су били иако нису били доступни људском оку. Исповедио је то оцу Пантелејмону\, који га посаветова да буде опрезан и да о овоме ником не прича. Ових савета Никита се држао све док није добио другачију заповест. \nЗа овим даром уследили су и други. Његова чувства су постала осетљива до несхватљиве мере\, а човечанске моћи су се развиле до крајности. \nМогао је да слуша и да распознаје птичије и животињске гласове\, тако да је разазнавао и њихово порекло и њихов смисао. Могао је да осети мирисе са велике удаљености. Распознавао је и разликовао мирисе и њихов састав. Из велике даљине разликовао је мирисе појединог цвећа. После скрушене молитве\, могао је да „види“ у дубину земље и у небески хаос; да „гледа“ кроз воду и кроз каменито тло\, да проналази изворишта нафте\, радио-енергије\, закопана археолошка налазишта\, скривене гробнице\, пукотине у дубини земље\, подземне изворе\, изгубљене иконе\, да „види“ призоре који су се одиграли вековима раније\, да „чује“ молитве које су упућиване\, да „види“ добре и зле духове\, саму људску душу… да „види“ баш све. Пробао је воду из дубине земље и мерио оно што је недоступно. Питао је стене\, и оне су му причале о духовним борбама подвижника који су живели пре њега. Гледао је\, и погледом исцељивао. Додиривао је\, и додиром лечио. Молио се\, и молитва је постајала делатна. Но\, никад није помишљао да те Божије дарове употреби за властиту корист. Никад се није молио да се и сам излечи од болести. Никад није пожелео да стекне некакву корист од знања које му је божанска благодат даровала. \nКад би се користио својим даром расуђивања\, откриле би му се скривене стране људских помисли. Уз помоћ благодати Божије\, био је у стању да истовремено види прошлост\, садашњост и будућност. Потврђивао је да је Бог свезнајући и свемогућ. Посматрао је и дотицао творевину по свим крајевима васељене\, све до дубине човечије душе и историје. Речи апостола Павла: „Духован све испитује\, а њега самог нико не испитује“ (I Кор. 2\,15)\, у случају старца Порфирија биле су истините. Он је\, наравно\, ипак био човек\, а благодатни дар који је примао\, потицао је од Бога\, Који из Њему познатих разлога понекад и не открива све. \nЖивот унутар божанске благодати\, међутим\, за нас представља непознаницу и тајну. Стога би сваки даљи разговор на ту тему изгледао као произвољно бављење оним што нам је недоступно. Ову чињеницу Старац је увек наглашавао пред онима који би његове могућности приписивали нечему другом\, а не благодати Божијој. Понављао је и понављао: „То није наука; није вештина; то је благодат“. \n Повратак са Свете Горе \nПошто је Никита и после посете божанске благодати наставио свој подвиг са усрдном ревношћу\, смирењем и невиђеном жељом за учењем\, Господ је хтео да Свог младог ученика постави за учитеља и пастира Свог словесног стада. Јер\, искушао га је\, одмерио\, и нашао да је достојан. \nМонах Никита никад – баш никад – није помишљао да напусти Свету Гору и да се врати у свет. Његова пламена божанска љубав према Христу\, нашем Спаситељу\, подстицала га је да жели и да сања да се обрете у правој пустињи\, где ће бити сам са вољеним Христом. \nНо\, скупљајући пужеве по стеновитим литицама\, претходно већ исцрпљен од непрекидних натчовечанских подвига\, добио је тежак плеуритис. То је приморало његове духовнике да му заповеде да се настани у неком манастиру изван Свете Горе како би се опоравио. Он их послуша и врати се у свет\, али чим му је било мало боље\, вратио се у своју испосницу. Међутим\, поново се разболи\, и зато га духовници\, са великом тугом\, заувек пошаљу у свет. \nТако га\, као младића од деветнаест година\, налазимо у манастиру Светог Харалампија\, у близини његовог родног села. Он је и овде наставио са својим светогорским правилом\, само што је био присиљен да ограничи пост све док се његово здравље не буде поправило. \n Рукоположење у чин свештеномонаха \nЈедном приликом у посету манастиру дође архиепископ Синаја Порфирије Трећи. На основу разговора са Никитом\, Архиепископ запази колико је овај младић украшен врлином и благодатним даровима; био је толико задивљен да га је 26. јула 1927. године\, на празник Свете Параскеве\, рукоположио у ђаконски чин. Већ сутрадан\, на празник Светог Пантелејмона\, произвео га је у чин свештеника\, прибројао га Синајском манастиру\, и наденуо му име Порфирије. Рукоположења су обављена у епископском параклису свете Митрополије каристијске\, уз саслужење њеног тадашњег митрополита Пантелејмона Фостиниса. Старац Порфирије је тада имао само двадесет једну годину. \n Духовник \nПосле тога\, митрополит каристијски Пантелејмон поставља га званичним писменим указом на дужност духовника. Нови подвиг\, односно нови „талант“ који му је дат\, Старац је извршавао усрдно и трудољубиво. Изучавао је „Приручник за исповеднике“\, но кад је покушао да дословце примењује оно што у њему пише у погледу епитимија\, схватио је да његов однос према сваком вернику мора бити засебан\, због чега се нашао у великој невољи. Одговор је\, међутим\, пронашао код светог Василија Великог\, који саветује: „Све ово пишемо како бисте могли окусити плодове покајања. Наиме\, о појединим случајевима не расуђујемо по времену које треба утрошити\, него по начину покајања“ (Писмо 217\, бр. 84). Усвојио је овај савет и примењивао га. Чак је и у својој дубокој старости млађе духовнике подсећао на ову поруку. \nСазревајући на тај начин\, млади јеромонах Порфирије је\, уз помоћ благодати Божије\, ваљано обављао дужност духовника у Евији до 1940. године. Свакодневно је примао на исповест велики број верника; дешавало се\, понекад\, да исповести слуша сатима без прекида. Јер\, глас о њему као духовнику\, зналцу душе и поузданом саветнику\, врло брзо се проширио по читавој околини\, те се мноштво света сливало у његову исповедаоницу у манастиру Левкон\, у близини Авлонарија на Евији. Понекад је чак бивао приморан да проводи читав дан и ноћ\, без предаха и без одмора\, у испуњавању ове свете дужности и Тајне. Онима који су код њега долазили\, помагао је и својим даром прозорљивости\, чиме их је доводио до самопознања\, до искрене исповести и до живота у Христу. Тим истим благодатним даром разоткривао је сплетке ђавола и спасавао душе из његових замки и лукавштина. \n Архимандрит \nГодине 1938. митрополит Каристије одликовао га је звањем архимандрита: „…као наградом за твоје службовање\, које си до данас као духовни отац обављао у Цркви\, и за ваљану наду коју наша света Црква гаји према теби“\, како дословно пише у документу (92/10-2-1938) реченог митрополита. Заиста\, благодаћу Божијом\, те наде су се обистиниле. \n Парох у Цакеји и у манастиру Светог Николе у Ано Ватији на Eвuju \nМитрополит га је на неколико месеци поставио за пароха у село Цакеју на Евији. Неки старији мештани тог села и данас чувају драге успомене на његов краткотрајни боравак. Године 1938. налазимо га у опустелом и разрушеном манастиру Светог Николе у Ало Ватији\, који припада митрополији Халкиде. Претходно је напустио манастир Светог Харалампија јер је овај претворен у женски манастир. \n У пустињи атинске Омоније \nДок се пошаст Другог светског рата приближавала Грчкој\, предобри Господ је Свог верног слугу Порфирија регрутовао за нову службу како би био ближе свом напаћеном народу. Дана 12. октобра 1940. године\, поверена му је дужност привременог пароха у параклису Светог Герасима у Атинској поликлиници\, која се налази покрај Омоније\, у самом срцу Атине. Сам Старац је тражио да му буде додељено ово место\, јер је из велике и силне љубави према напаћеним људима желео да се налази уз њих\, у тешким тренуцима њиховог живота – кад патња и болест и близина смрти чине безвредним све остале наде осим наде у Христа. \nЗа место пароха у болничком параклису постојао је још један кандидат\, и то са изузетним препорукама\, но Господ је просветлио управника Поликлинике да се определи за по светским мерилима неписменог\, а по Богу смиреног и умилног \nПорфирија. Због оваквог избора управник се касније радовао и задивљено говорио: „Нашао сам савршеног свештеника\, каквог Христос жели“. \nУ овој Поликлиници Старац је вршио своју дужност читавих тридесет година као активни парох\, а затим три године добровољно\, како би одговорио на захтеве своје духовне деце која су га тражила. Подвизавао се укупно тридесет три године у пустињи Омоније (Омонија је најпознатији атински трг у строгом центру Атине. Ове речи су успела игра речи којом се многољудни атински трг назива пустнњом у духовном смислу.)\, како је сам говорио\, уместо у пустињи Свете Горе\, како је желела његова душа. \nПоред тога што је обављао свештеничку дужност\, којој је приступао савршено благочестиво и предано\, вршећи црквена богослужења са чудесним „благољепијем“\, исповедајући\, пружајући утеху и исцељујући душевне\, а често и телесне „недуге“ болесника\, Старац је био духовник свима који су долазили к њему. \n “…Потребама мојим и оних који су са мном били\, послужише oвe руке моје“ (Дел. ап. 20\,34) \nЗбог недостатка формалних квалификација потребних за ово место\, старац Порфирије је\, као парох Поликлинике\, примао незнатну плату\, која није била довољна да издржава себе\, своје родитеље и неколицину блиских рођака о којима се старао. Зато је био принуђен да зарађује за живот\, те је заједно са њима основао фарму живине\, а затим и продавницу тканина. Поврх тога\, из ревности према таинственом савршавању светих богослужења\, дао се на састављање аромата. погодних за производњу тамјана коришћеног у богослужењу; у овоме је имао нарочитог успеха. Седамдесетих година је чак остварио оригиналан проналазак: сјединио је угаљ са аромом тамјана и кадио је само тим посебним спорогорућим угљем\, који је испуштао диван мирис. Но\, како се чини\, појединости тог проналаска није ником открио. \nГодине 1955. од манастира Пендели изнајмио је манастирчић Светог Николе заједно са његовим имањем\, које је систематски и трудољубиво обрађивао са намером да на њему подигне манастир\, који је на крају подигао на другом месту. Поправио је изворе\, уредио мрежу за наводњавање\, засадио много дрвећа и трактором којим је сам управљао\, обрађивао земљу. Уза све ово\, обављао је своју даноноћну парохијску и исповедничку дужност. \nНарочито је ценио рад\, и себи није допуштао предах знајући из искуства – а не из књига – оно што пише ава Исак Сирин: „Бог и анђели Његови налазе радост у немаштини\, а ђаво и његови сарадници у беспослици“. \nГодине 1970\, напунивши тридесет пет година службовања\, добио је малу пензију\, па је и формално напустио своју службу у Поликлиници. \n “Сила се моја у немоћи показује савршена“ (II Kop. 12\,9) \nОсим оне првобитне болести\, због које је и био приморан да напусти Свету Гору\, и због које је његова лева страна била врло осетљива\, старац Порфирије је повремено подносио и многе друге болести. \nПред крај његовог службовања у Поликлиници\, оболели су му бубрези\, а оперисан је са великим закашњењем јер је упркос својој болести неуморно радио. Пошто је био послушан „све до смрти“\, послушао је чак и управника Поликлинике\, који му је наложио да одложи операцију како би могао да служи у дане Страсне седмице. Исход је био тај да је пао у кому\, тако да су лекари обавестили његове рођаке да се постарају за његов погреб. Но\, вољом Божијом\, и против свих лекарских очекивања\, Старац се вратио у живот по телу како би наставио да служи народу Цркве. \nПре ове болести Старац беше поломио ногу; сам нам је причао о томе како се том приликом о њему на чудесан начин старао свети Герасим\, у чијој је црквици у Поликлиници служио. \nПоврх тога\, од силног терета који је дизао у својој кући у Турковунији\, где је годинама живео\, добио је килу\, која га је веома мучила све до кончине. \nАвгуста 1978. године\, у манастиру Светог Николе у Калисији\, претрпео је срчани удар и хитно био пребачен у болницу „Хигија“\, где је провео двадесет дана. Кад је напустио болницу\, наставио је опоравак у кућама неколицине своје духовне деце у Атини. \nКасније\, кад је већ био настањен у импровизованој кућици у Милесију\, у метоху манастира који је сам основао\, подвргнут је операцији катаракте на левом оку. Но\, грешком лекара\, око је оштећено\, тако да је неколико година касније Старац потпуно ослепео на то око. Током операције лекар му је\, без његовог пристанка\, дао велику дозу кортизона иако је Старац био осетљив на лекове\, а нарочито на кортизон. Ово је имало тешке последице: после неког времена Старац је задобио унутрашња крварења која су трајала око три месеца. Због тих крварења није могао да се храни на уобичајен начин; одржавао се у животу тако што је узимао само неколико кашика млека и воде за читав дан. Услед тога доспео је до такве исцрпљености да није могао ни да седи усправно. Примио је бар дванаест инфузија\, и то све у свом уточишту у Милесију. Но\, иако већ беше ступио на сам праг смрти\, уз помоћ благодати Божије Старац је ипак преживео. \nЊегово телесно здравље је отада било потпуно нарушено\, али он је наставио да обавља дужност духовног саветника\, а колико је могао\, у мањем обиму\, и исповедника. При том је често трпео ужасне болове\, или је имао друге тегобе са својим здрављем. Вид му је све више слабио\, док 1987. године није сасвим ослепео. \nВременом је људима упућивао све мање поука и савета\, а све више се предавао молитви за њих. Молио се тихо\, са пуно љубави и смирења\, за све који су тражили његове молитве и божанску помоћ. Са великом духовном радошћу посматрао је како божанска благодат делује на њих. Тако је старац Порфирије постао опипљиви пример човека кога апостол Павле описује речима: „Сила се моја у немоћи показује савршена“ (II Кор. 12\,9). \n Старац оснива женски манастир \nСтарац Порфирије је одавно имао жељу да оснује манастирску тиховалницу у којој би најпре живела група побожних жена\, његових верних духовних кћери. Наиме\, Старац се беше заветовао Богу да их неће оставити саме чак ни када напусти овај свет\, јер су му оне током много година биле верне помоћнице. У тај манастир би\, касније\, могла да ступи свака жена која би желела да се посвети Господу. \nПочетком 1980. године настанио се на имању у Милесију\, које је купио како би на њему био подигнут метох овог манастира. Више од годину дана живео је у покретној кућици\, под веома тешким условима\, нарочито зими. После тога\, настанио се у малој и скромној кући у којој је преживео читаву муку непрекидних тромесечних стомачних крварења\, и у којој је примио многобројне трансфузије крви коју су му са много љубави давала његова духовна деца. \nГодине 1980. почели су радови на подизању манастира\, које је Старац помно пратио. Радове је плаћао уштеђевином коју су он и његови рођаци током година сакупљали управо у ову сврху; истовремено\, помогло му је мноштво његове духовне деце. \n Подиже храм Преображења Господњег \nСва његова љубав према ближњима била је усредсређена на то да их доведе до радости преображења по Христу. Попут апостола Павла\, молио је нас\, своју сабраћу: „Не саображавајте се овоме веку\, него се преображавајте обновљењем ума свога\, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљ. 12\,2). Јер\, желео је да нас доведе до стања у коме је сам живео и у коме „сви ми који откривеним лицем одражавамо славу Господњу\, преображавамо се у тај исти лик\, из славе у славу\, као од Духа Господа“ (II Kop. 3\,18). \nЗбог тога је свој манастир назвао Преображење\, а желео је да и манастирска црквица буде посвећена Преображењу. \n Припрема свој повратак на Свету Гору \nПо свом расположењу\, старац Порфирије никада није напустио Свету Гору. Никакав разговор није га привлачио више од приче о Светој Гори\, а посебно о Кавсокаливији. Чак је\, током дугог низа година\, на име једног свог послушника тамо поседовао испосницу\, коју је повремено посећивао. \nТоком последње две-три године свог овоземаљског живота\, Старац је често говорио о својој припреми\, односно о одговору који ће дати „на Страшном судишту“ Божијем. Издао је строге налоге да\, уколико се деси да се упокоји овде\, изван Свете Горе\, његово тело буде тихо пренесено у Кавсокаливију и тамо сахрањено. Најзад је донео одлуку да се тамо још за живота пресели; у вези са тим наводио је причу из Старечника: „Осетивши да му је кончина близу\, један старац припреми себи гроб\, па рече свом послушнику: \,Чедо моје\, стене су клизаве и стрме\, па можеш и сам упасти у гроб док мене будеш спуштао. Помози да се спустим сада\, док сам још жив’. И заиста\, послушник му поможе\, те се старац пружи у гроб и мирно предаде своју душу“. \nНа навечерје празника Свете Тројице 1991. године\, пошто је најпре отишао у Атину\, исповедио се свом престарелом и болешљивом духовнику и добио отпуст\, Старац се упутио својој испосници на Светој Гори. Настанио се у њој и очекивао своју кончину\, припремајући се за „добар одговор“ пред Богом. \nКад је\, по његовом налогу\, за њега ископан дубок гроб\, Старац је свом духовном чеду издиктирао опроштајно писмо упућено свој његовој духовној деци. Ово писмо\, датирано 4. (по старом календару) и 17. (по новом) јуна 1991. године\, пронађено је заједно са његовом монашком одећом намењеном за погреб. Оно садржи још један доказ његовог бесконачног смирења. \nСтарац је напустио Атику са скривеном намером да се више на њу не враћа. Са поједином духовном децом разговарао је на такав начин да су могли наслутити да га виде последњи пут. \nПред крај свог живота у телу био је забринут неће ли\, можда\, љубав његове духовне деце омести његову жељу\, навикнуту на послушност и покорност. Стога је једном свом послушнику на Светој Гори рекао: „Ако затражим од тебе да ме одвезеш у Атину\, ти ме спречи – то ће бити искушење“. Заиста\, многи његови пријатељи су тада правили разне планове како би га вратили у Атину јер се и зима приближавала\, а његово здравствено стање се погоршавало. \n Уснуо у Господу \nДобри Бог\, Који поступа по жељама оних који Га се боје\, испунио је и ову жељу старца Порфирија. Удостојио га је блажене кончине у крајњој смерности и незапажености; био је окружен само својим послушницима са Свете Горе\, који су се молили заједно са њим. Последње ноћи свог овоземаљског живота Старац се исповедио и молио умносрдачном молитвом\, док су послушници\, по његовом упутству\, читали псалме и Канон на исход душе; затим су изговарали кратку молитву: „Господе Исусе Христе\, помилуј ме“\, све док нису испунили правило за монаха великосхимника. \nСа великом љубављу послушници су му пружали телесну и духовну утеху која му је била потребна. Могли су чути његове преподобне усне како шапућу последње речи које су изашле из његових честитих уста; биле су то исте оне речи Христове архијерејске молитве: „…Да сви буду једно“ (Јов. 17\,21). \nПредходно су га чули како понавља једну једину реч; то је реч која се налази на крају Новог Завета\, на крају свештеног Откривења светог Јована Богослова: „Дођи“ („Да\, дођи\, Господе Исусе!“ Откр. 22\,20). \nИ Господ\, преслатки Исус\, је дошао. Преподобна душа старца Порфирија напустила је тело у 4 сата и 30 минута ујутру 2. децембра 1991. године и упутила се ка небу. \nСтарчево честито тело\, одевено у монашку одећу\, положено је у Саборни храм Кавсокаливије. Током читавог дана тамошњи оци су\, по монашком обичају\, читали Јеванђеља\, а током ноћи служили су свеноћно бденије. Све се одвијало у складу са Старчевим подробним усменим упутствима\, која су и записана\, како би се избегла свака могућа грешка. \nУ рану зору 3. децембра 1991. године\, земља је покрила часно тело преподобног Старца\, у присуству само неколико отаца свештеног скита Кавсокаливије. Вест о његовом престављењу је\, у складу са Старчевом жељом\, тек тада саопштена. \nБио је то час кад се небо на истоку руменило због долазећег дана; за многе душе овај призор представља символ Старчевог преласка из смрти у светлост и живот. \n Кратак осврт \nНајважнија особина старца Порфирија\, током читавог његовог овоземаљског живота\, било је његово крајње смирење. У корак са њим ишла је и Старчева савршена послушност\, пламена љубав\, без роптања трпљење неподношљивих болова; красило га је мудро расуђивање\, несхватљиви дар провиђања\, бесконачна љубав према учењу\, неисцрпно стручно познавање разних тема (дар његовог великог труда по Богу\, а не оскудног световног труда)\, неисцрпна трудољубивост и марљивост\, непрекидна\, смирена и\, управо због тога\, делатна молитва. Старца је красило и чисто православно поимање\, без икаквог фанатизма; живо\, али углавном неприметно и ненаметљиво занимање за проблеме Цркве; успешни савети\, разноврсност његових поука\, дуготрпељивост духа\, дубока побожност\, богодолична свечаност богослужења\, која је вршио уз велико старање о томе да његов велики допринос остане неприметан. \n Уместо епилога \n“ Онога који долази мени\,нећу истерати напоље “ (Јов. 6\,37). \nПо узору на апостола Павла\, старац Порфирије је читавог свог живота примао све који су му долазили; бивао је свима све\, да како год неке спасе (I Kop. 9\,22). \nКроз његову скромну монашку келију пролазили су свети подвижници и грешни злочинци\, православни хришћани и инославни или иноверни\, незнатни људи и познате личности\, богати и сиромашни\, неписмени и образовани\, мирјани и свештенство свих ступњева. Свима је\, ради њиховог спасења\, пружао љубав Христову. \nБио је крајње послушан Цркви\, без чијег одобрења ништа није чинио. Знао је из искуства\, у Духу Светоме\, да епископи\, као наследници апостола\, јесу носиоци божанске благодати независно од њихове личне врлине. Наиме\, чувствено је осећао присуство божанске благодати и могао да уочи кад делује\, а кад не. Сликовитим речима је наглашавао да се благодат супротставља гордим праведницима\, али не и скрушеним грешницима. Из тих разлога није се саглашавао са поступцима који изазивају расколе и сукобе унутар Цркве\, нити са нападима на њене епископе. Увек је саветовао да се решења унутар-црквених проблема траже у Цркви и од Цркве\, и то кроз молитву\, смирење и покајање. Боље је\, говорио је он\, да грешимо у Цркви\, него да исправно поступамо изван ње. \n„Стојте у једном духу\, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1\,27). \nСтарац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу\, велику тајну наше вере\, представља јединство у Христу\, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет\, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе\, помилуј ме“\, при чему у том „ме“ читава његова мука и патња постаје наша; да страдавамо као што он страдава\, да се радујемо као што се он радује\, да његов пад буде наш пад\, и да његово усправљање буде и наше усправљање. \nУправо зато његове последње речи\, последње обраћање Богу\, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио\, за тим је чезнуо\, за то се молио. \nКолико ли је само проблема решено и колико ли је греха избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем\, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим\, кад сам и сам на добитку? \nЗнао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу\, издвајамо своје место у односу на другога – желимо да само ми избегнемо последице његових дела\, односно да се ми спасемо без њега. Кад\, међутим\, у нама преовладава такав дух\, нема нам спасења. Треба\, наиме\, да желимо да се спасемо заједно са свима\, да\, попут Светитеља Божјег\, кажемо: „Господе\, ако не спасеш и све њих\, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју\, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9\,3). \nТо је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа\, Који је „све“\, љубећи сву браћу Његову\, и оне „најмање“ за које је Он умро. \n*** \nСвети Синод Константинопољске Патријаршије донео је  27. новембра 2013. године одлуку о канонизацији старца Порфирија. \nЗа датум литургијског спомена  преподобног Порфирија установљен је 2. децембар\, дан његовог упокојења. \nПреузето из књиге „Подвижник љубави – прозорљиви чудотворац“\,\nНови Сад 2003. \nИзвор: http://www.spc.rs/sr/prepodobni_porfirije_kavsokalivit_5             12/14/20
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/st-porphyrios-of-kavsokalivia-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%84%d0%b8%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%ba%d0%b0%d0%b2%d1%81%d0%be%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d0%b2%d0%b8%d1%82/2028-12-02/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Luke-Logo-Square.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281203T170000
DTEND;TZID=America/New_York:20281203T180000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T040854Z
LAST-MODIFIED:20251201T040903Z
UID:10000610-1859475600-1859479200@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Great Vespers with the Blessing of the Loaves +++ Вечерње са петохљебницом
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/great-vespers-with-the-blessing-of-the-loaves-%d0%b2%d0%b5%d1%87%d0%b5%d1%80%d1%9a%d0%b5-%d1%81%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%be%d1%85%d1%99%d0%b5%d0%b1%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%be%d0%bc-4/2028-12-03/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Vespers-with-Petohljebnica.webp
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281204
DTEND;VALUE=DATE:20281205
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T040804Z
LAST-MODIFIED:20251201T040815Z
UID:10000599-1859500800-1859587199@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Entry of the Mother of God in the Temple – Ваведење Пресвете Богородице
DESCRIPTION:THE ENTRY INTO THE TEMPLE OF THE MOST-HOLY THEOTOKOS \nWhen the Most-holy Virgin Mary reached the age of three\, her holy parents Joachim and Anna took her from Nazareth to Jerusalem to dedicate her to the service of God according to their earlier promise. It was a three-day journey from Nazareth to Jerusalem but\, traveling to do a God-pleasing work\, this journey was not difficult for them. Many kinsmen of Joachim and Anna gathered in Jerusalem to take part in this event\, at which the invisible angels of God were also present. Leading the procession into the Temple were virgins with lighted tapers in their hands\, then the Most-holy Virgin\, led on one side by her father and on the other side by her mother. The virgin was clad in vesture of royal magnificence and adornments as was befitting the “King’s daughter\, the Bride of God” (Psalm 45:13-15). Following them were many kinsmen and friends\, all with lighted tapers. Fifteen steps led up to the Temple. Joachim and Anna lifted the Virgin onto the first step\, then she ran quickly to the top herself\, where she was met by the High Priest Zacharias\, who was to be the father of St. John the Forerunner. Taking her by the hand\, he led her not only into the Temple\, but into the “Holy of Holies\,” the holiest of holy places\, into which no one but the high priest ever entered\, and only once each year\, at that. St. Theophylact of Ohrid says that Zacharias “was outside himself and possessed by God” when he led the Virgin into the holiest place in the Temple\, beyond the second curtain–otherwise\, his action could not be explained. Mary’s parents then offered sacrifice to God according to the Law\, received the priest’s blessing and returned home. The Most-holy Virgin remained in the Temple and dwelt there for nine full years. While her parents were alive\, they visited her often\, especially Righteous Anna. When God called her parents from this world\, the Most-holy Virgin was left an orphan and did not wish to leave the Temple until death or to enter into marriage. As that would have been against the Law and custom of Israel\, she was given to St. Joseph\, her kinsman in Nazareth\, after reaching the age of twelve. Under the acceptable role of one betrothed\, she could live in virginity and thus fulfill her desire and formally satisfy the Law\, for it was then unknown in Israel for maidens to vow virginity to the end of their lives. The Most-holy Virgin Mary was the first of such life-vowed virgins\, of the thousands and thousands of virgin men and women who would follow her in the Church of Christ. \n+++ \nВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ \nКада се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења\, доведоше је родитељи њени свети\, Јоаким и Ана\, из Назарета у Јерусалим\, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини\, да узму учешћа у овој светковини\, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама\, па онда Пресвета Дјева\, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима\, како и приличи кћери царевој\, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља\, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен\, а она онда сама брзо узиђе до врха\, где је срете првосвештеник Захарија\, отац св. Јована Претече\, и узевши је за руку уведе је\, не само у храм\, него у Святая святыхъ\, у Светињу над Светињама\, у коју нико никада не улажаше осим архијереја\, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели\, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма\, иза друге завесе\, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу\, према закону\, примише благослов од свештеника\, и вратише се дома\, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често\, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света\, Пресвета Дјева оста као сироче\, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу\, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу\, сроднику своме у Назарет\, да под видом обручнице живи у девствености\, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка\, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/entry-of-the-mother-of-god-in-the-temple-%d0%b2%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d0%b4%d0%b5%d1%9a%d0%b5-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b5-%d0%b1%d0%be%d0%b3%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8/2028-12-04/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Theotokos-Wider-than-the-Heavens-Sirsaja-scaled.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;TZID=America/New_York:20281204T073000
DTEND;TZID=America/New_York:20281204T090000
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T040944Z
LAST-MODIFIED:20251201T040951Z
UID:10000621-1859527800-1859533200@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Divine Liturgy +++ Света Литургија
DESCRIPTION:
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/divine-liturgy-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%bb%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%80%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0-8/2028-12-04/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/jpeg:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Divine-Liturgy.jpg
END:VEVENT
BEGIN:VEVENT
DTSTART;VALUE=DATE:20281207
DTEND;VALUE=DATE:20281208
DTSTAMP:20260612T184634
CREATED:20251201T042227Z
LAST-MODIFIED:20251201T042842Z
UID:10000652-1859760000-1859846399@serbianchurchdc.org
SUMMARY:Holy Great-Martyr Catherine - Света Великомученица Екатерина
DESCRIPTION:THE HOLY GREAT-MARTYR CATHERINE \nCatherine was the daughter of King Constus. After the death of her father\, she lived with her mother in Alexandria. Her mother was secretly a Christian who\, through her spiritual father\, brought Catherine to the Christian Faith. In a vision\, St. Catherine received a ring from the Lord Jesus Himself as a sign of her betrothal to Him. This ring remains on her finger even today. Catherine was greatly gifted by God and was well educated in Greek philosophy\, medicine\, rhetoric and logic. In addition to that\, she was of unusual physical beauty. When the iniquitous Emperor Maxentius offered sacrifices to the idols and ordered others to do the same\, Catherine boldly confronted the emperor and denounced his idolatrous errors. The emperor\, seeing that she was greater than he in wisdom and knowledge\, summoned fifty of his wisest men to debate with her on matters of faith and to put her to shame. Catherine outwitted and shamed them. In a rage\, the emperor ordered all fifty of those men burned. By St. Catherine’s prayers\, all fifty confessed the name of Christ and declared themselves Christians before their execution. After Catherine had been put in prison\, she converted the emperor’s commander\, Porphyrius\, and two hundred soldiers to the true Faith\, as well as Empress Augusta-Vasilissa herself. They all suffered for Christ. During the torture of St. Catherine\, an angel of God came to her and destroyed the wheel on which the holy virgin was being tortured. Afterward\, the Lord Jesus Christ Himself appeared to her and comforted her. After many tortures\, Catherine was beheaded at the age of eighteen\, on November 24\, 310 A.D. Milk\, instead of blood\, flowed from her body. Her miracle-working relics repose on Mount Sinai. \n+++ \nСВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ЕКАТЕРИНА \nЋерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка\, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса\, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији\, медицини\, риторици и логици\, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине\, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању\, позва 50 најмудријих људи\, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци\, по молитви св. Екатерине\, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници\, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји\, заустави и изломи точак\, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години\, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
URL:https://serbianchurchdc.org/calendar/holy-great-martyr-catherine-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%b2%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%ba%d0%be%d0%bc%d1%83%d1%87%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b0-%d0%b5%d0%ba%d0%b0%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%b8%d0%bd%d0%b0/2028-12-07/
LOCATION:Saint Luke Serbian Orthodox Church of Washington\, DC\, 10660 River Road\, Potomac\, MD\, 20854\, United States
ATTACH;FMTTYPE=image/webp:https://serbianchurchdc.org/wp-content/uploads/2025/11/Saint-Luke-Logo-Square.webp
END:VEVENT
END:VCALENDAR